U godinama koje su usledile, M, neka bude ovde Milan, koristi svoj kapital da putuje po svetu, u firmi se uglavnom slabo zna gde je, ali nikad nije u svojoj impresivnoj direktorskoj kancelariji, mada najčešće bi to bivala Rusija i naravno rodna Hercegovina. To zapravo ni nije bilo važno, jer je ceo posao ležao na Radetu, koji je u međuvremenu postao zamenik direktora i znači zaposleni, a ne suvlasnik, a Milan generalni direktor. To je bio solidan dogovor, budući da Radeta nikad nije interesovala moć velikog kapitala, već sigurnost i ono što s nekim novcem može da učini u svojoj okolini ili bolje rečeno za nju.
Skućio je, dakle baš kupio ili platio izgradnju, za nekoliko izbegličkih porodica u familiji, kao ćerka smem da pominjem to dobročinstvo, jer on naravno nikad nije, cele tri kuće i otkup jednog stana, čak i ne za izbeglice, jednog kvalitetnog velikog ceračkog stana.
Dok na nedeljnom nivou trošim veliki novac za svoje lečenje od otrova i užasa koji me je snašao, priznajem da često pomislim koliko je to para? Šta bih ja s tim novcem mogla?
E to kod mog oca nikad nije bilo pitanje, jer pomoći bližnjem, a i nebližnjem u nevolji, je uvek bio imperativ. I to tako i treba da ostane.
ALI, dobro su to zapamtili svi kojima je pomogao. Uz zaposlenja, bespovratne poklone, a ne pozajmice, i slične za njegovu familiju beznačajne sitnice ili možda baš značajne, koje bi rado zaboravili ili čak, kao u najluđim zapletima, i naplatili, i to živom vagom? Ekspetrtski i vračarski, će kasnije biti više o toj temi.
Ali za pripovedanje je ovde daleko zanimljiviji put istinski harizmatičnog i šarmantnog hercegovačkog mistika, navodno veoma naklonjenog veri i crkvi.
Milan na sve strane aktivno gradi kontakte i to uvek s uspešnim i kako se to naziva viđenim ljudima. Slično rade i njegovi sinovi. Povezivanje s glumcima, poslovnim ljudima, grupna džet set putovanja, suludi računi po restoranima, sticajem okolnosti sve je prolazilo kroz radetove ruke, jer je on jedini stalno bio na poslu da potpiše račune, onako štreberski , sveže obrijan, uvek od osam ujutru, čak iako se prethodnu noć negde zaglavilo. I to je u redu, nema dobrog i lošeg ili ne daj bože jedinog puta i načina, užasan bi svet bio da svi mislimo, izgledamo i radimo isto, svako treba da radi šta mu prija, dok (valjda) ne ugrožava druge.
Iako je bilo jasno da su se nekadašnji kompanjoni po načinu života veoma raslojili, delovalo je da to nije važno. Zamenik je gurao svoju samoupravnu priču, da plate zaposlenima uvek moraju da legnu prvog ili i pre prvog u mesecu, jer je znao šta znači neizvesnost, posebno ako imaš porodicu, kao i podstanarski život, u njegovom slučaju, čitavu deceniju je bio podstanar s porodicom.
Jednom prilikom je milanov stariji sin čak insistirao da se ne trči toliko s tom isplatom i pitao Radeta – Pa šta će im se strašno desiti ako malo sačekaju na platu koji dan? Tu je moguće bio prvi od sukoba, jer je Rade, mogu da pretpostavim – odlepio, i krenuo da mu drži predavanje, kao svom detetu, kako ga je i tretirao, kako izgleda život većine ljudi i koliko im od te plate neretko visi i zavisi cela egzistencija.
Mada, znao je bogami da bude baš neugodan kad krene da deli takve lekcije, osetiš se k’o neki oholi tupson, ali kao što će se pokazati, te vakele se nisu primile kod ni njegovog sina, nego samo kod ćerke, opet patrijarhat?
Kako god, nije taj mladić, naslednik imperije, bio receptivan za takvu vrstu obraćanja i kritike, on je već uveliko postrojavao , neretko i vređao mnogo starije kolege u firmi. Kako je počeo da radi, pljuštali su otkazi zaposlenih stručnjaka, zbog onoga što se sada stručno naziva mobing.
Verovatno je tu već počela ozbiljnija potera i nove interne prijave kroz njihove poverljive kanale, a naš račun, kanale i veze koje moj otac, a tek ja, nikad nismo imali. I dalje ih nemam, i moje zdravlje plaća visoku cenu tog života u neznanju. Mada, njegov sin ih je izgledao lukavo stekao, došli su uz drugu žendibu.
Paralelno, ova izrazito muška i ujedinjena familija, pokazuje specifičan odnos prema ženama, na slavama imaju ženske stolove, čak sam jednom i sedela za istim, šoku nije bilo kraja.
Kao iz domaćeg filma (možda je to Muž na određeno vreme) kad Voja Brajović na aerodromu deli putnike na mušku i žensku grupu – Molim vas muškarci na jednu, žene na drugu stranu, pa se sveže venčani Ljubiša i Milena nađu razdvojeni pred put na Majorku, ali manje smešno.
Naravno da svako ima pravo da uredi svoj život kako oseća da treba, uostalom oni su svi u brakovima, čuveni porodični ljudi, pa možda ta pravila ukazuju na neki strog, jasno patrijarhalni, ali jak sistem vrednosti. Sto posto.
Puno je patrijarhata u ovoj priči i previše, baš kao i u životu.
Inače, za tih par decenija firme, praktično da ne postoji zaposleni koji je dobio malo više poverenja, a da nije zdimio s parama ili kontaktima kod konkurencije ili postao i sam konkurencija. Moj drugar, slikar s Miljakovca bi rekao – pa prirodno. E, u slučaju mog oca, to nije prirodno.
Poštenje i miran san, i nemaš čega da se plašiš. Moja formula takođe, ali ja se sada plašim, već duže vreme, a on je u nečemu sličnom vegetativnom stanju, ali s puno bolova, tako da ne mogu ovo da razmotrim s njim.
Pa dok s tegobama i sa zebnjom čekam novu dozu otrova iz stana Srđana Milosavljevića (stigosmo nažalost i do njega), mogu malo da češljam prošlost i izvodim zaključke, možda još bude prilike za bolju i srećniju budućnost, jasno,
nastaviće se…
