Religija kao duhovno utočište i/ili poligon za brzu zaradu
u savremenom potrošačkom društvu obeleženom otuđenošću
Dok se najveći deo domaće populacije (sa setom?) seća one Zvezda, Srbija, nikad Jugoslavija, doduše verovatno je pola-pola kad je reč o brojnosti, da se niko ne uvredi…, tu je negde izniklo i ono uverenje ili možda činjenica, da najveći deo Srba najviše poverenja ima u vojsku, crkvu i navodno Zvezdu (možda je ova zabuluda samo isticana u mojoj kući).
O vojsci zaista pojma nemam, nikad ni nismo imali nekoga u vojsci, izuzev dede, koji je realno bio i heroj i ranjen i sve po redu, a zatim u miru informbirovski progonjen, ali bez da je od svega toga išta profitirao (ako se ne računaju meci doživotno zaglavljeni negde u rebrima i rođeni brat, pao u oslobođanju Rijeke).
Interesantan je bio i njegov komunistički odnos prema crkvi i religiji, to mirenje naše šizofrene istorije moglo bi se reći: slavi se slava, ali kao porodična, a ne kao religiozna tradicija, pop dolazi, ali kao prijetelj kuće, a ne kao crkvena figura i najvažnije u crkvu se nipošto ne ide, ali se crkve obnavljaju i štite kao spomenici kulture. Naravno da je baba krišom krstila svako od njihovo sedmoro dece, da, sedmoro.
Ukratko, klasično srpsko porodično ludilo polovine XX veka.
Kad je reč o Zvezdi, za nijansu sam više informacija imala, otac je bio Zvezdaš, kao oduvek, dobila sam svoj mini navijački pribor, verovatno već oko druge godine života (kačket i zastava) i to je manje više to. Otišla sam s njim možda jednom ili dva puta na stadion, uvidela da tamo puno psuju, deru se, testosterona u tonama, a ne dešava se bog zna šta dole, na onom udaljenom zelelnom prostoru.
Ovde moram da dodam, da je to sveto trojstvo poverenja za mnoge, kod mog oca bilo dopunjeno još jednim božanstvom, očekivano, (majčicom) Rusijom. Eh.
I eto nas, ispostaviće se za naš život i smrt, kod najvažnije institucije – crkve. Da ne uplivavam ovde u duboka i široka teološka, eshatološka i druga razmatranja, koja zahtevaju skoro bezgranični prostor i vreme, odmah na suštinu.
2026. je,
– u Ulici Miloša Pocerca stoji lepa, kvalitetna, predratna zgrada, na kojoj je tabla – Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, kraći naziv Mormoni, vođstvo uglavnom američkog porekla, dosta kontroverzi se povezuje s ovom praksom: poligamija, incest, pedofilija, orgije.
– u okolini Valjeva je pozamašno imanje srednjovekovnog manastra Ribnica, kojim u maniru nekog vezira ili pre Čarlsa Mensona, stoluje izvesni Arsenije Jovanović. Monah čiji duhovni put počinje učešćem u jednoj nehrišćanskoj sekti u Americi, a zatim brzi uspon u okviru SPC kako se i zvanično navodi, uz protekciju crnogorskog vladike Amfilohija, jer i sam Jovanović je, kako rado ističe, iz izvesnog crnogorskog plemena. On peva, svira, slika, piše, drži konak, galeriju, poljoprivredno dobro… i propoveda.
– na Vračaru je elitna, jer sve na Vračaru je sada elitno, mala slatka crkva Svetog Save, gde sam između ostalog i ja krštena. A oko koje poneki, naravno ne svi, parosi okupljaju imućno vračarsko stado, načešće žena.
Žene su, kao što marketinška industrija zna, ne samo najbolji, već i najverniji potrošači. Zna to i crkva.
Nephodan super-kratak siže.
Sin mog oca, moj stariji brat, se nakon prvog, samo crkvenog braka (isto u maloj crkvi Svetog Save), 2008. godine drugi put ženi mističnom ženskom pojavom. Mistična – jer iako je iz istog grada o njoj ništa ne znamo, niti jedne zajedničke drugarice, druga, a navodno je išla u istu osnovnu školu gde i mi. Ima priču, kao i mnoge devojčice iz tog perioda, kako je bila ludački zaljubljena u mog nedostižnog brata, najboljeg frajera iz npr. Osmog tri.
Izblajhana, iskvarcovana, nokti vrište od raznobojnih aplikacija, telo se svaki dan održava u teretani, opsesija vitkošću, teme za razgovor tanke ili nikakve, ali stav nimalo stidljiv ili povučen, naprotiv. Kraljica je stigla. Radi kao vaspitačica, koleginice je ne vole, jer je najlepša i najbolja, sve je muka živa, čuva decu bahatih bogataša koja su, kako kaže, i sama bahata. Najvažniji biografski momenat je ipak da je radila kao bebisiterka za neke Amerikance iz američke ambasade i toliko je bila dobra i lojalna, da joj je ponuđeno da s njima ode iz Srbije uoči bombardovanja. To je sve što znam o njoj, a iz njene priče.
Inače, na mog oca, baš na Uskrs, neke recimo 2016. na praznom putu, naleće automobil vozača američke ambasade. Rade, slično meni, ništa nije ni posumnjao, čak se i silno oduševio čovekom, kaže sjajan tip, ljubazan, dešavaju se nezgode; dogovorili se oko štete i svako na svoju stranu.
Dakle SNAJA, tematski Amerikanka (imala je i čivavu, sve kao Paris Hilton, a teži i njenom standardu) manifestno promoviše stav submisivne tradicionalne supruge, koja insistira da samo ona sprema, kuva i rado trpi ćudljivu prirodu svog pravog muškarca, doterana i skockana najčešće u drečave roze aplikacije.
Međutim, uskoro počinju konstantni telefonski pozivi svim članovima porodice, te prijateljima, u kojima se žali na muža iz ovog i onog razloga, tera mog oca da u pola noći skida pidžamu i traži sina po beogradskim kafanama, jer neće da joj se javi na telefon opet.
Istovremeno – NOVAC, novac je glavna, dominantna tema, potreban joj je ili im je novac. Za osmo renoviranje stana, pomoć njenoj porodici, kao i za lečenje steriliteta, kao jedini zaista objektivan problem. Nema problema, moj otac daje apsolutno sve što ima, ali već ne može da se nosi s težinom, koju mu ovaj večito nezadovoljan bračni par stvara.
Kada sam je upoznala, nikakvu pod milim bogom religioznost ili veru nisam ni čula ni videla kod nje, samo neke bizarne, okultne priče o nekom vađenju očiju svecima na ikonama, samoubistvima žena komšinica koje žive same…, ogovaranja raznih poznatih i manje poznatih ličnosti, onako, baš loše. Maksimalno sam se isključila, ionako je i brat oduvek bio agresivan, tako da se naš odnos samo prirodno zaledio i udaljio. Otac nažalost, a u sebi očajan zbog toga, nije imao taj luksuz. Uznemiravan je od nje, može se reći dan i noć.
Naša majka, s druge sgtrane, kao da je dobila ćerku (koju nikada nije imala/volela), najbolju drugaricu, a naknadno i duhovnog-verskog vođu.
Ok, pa šta onda, ionako smo oduvek bili polarizovani u porodici, otac i ja s jedne strane, a majka i sin s druge, s tim što je otac baš teglio tog svog sina kroz život, a majka je malo ozbiljnije shvatila taj rat i neprijateljstvo prema svom ženskom detetu. I po ko zna koji put patrijarhat?
Komšija iz jednog od mojih stanova (o da, imam više stanova, ali i dalje ne koliko energetski ekspert s Vračara ili supruga mog brata, takođe s Vračara; dva manja stana) je Amerikanc sa tzv. srpskim korenima. Neoženjen, gazi šestu deceniju, imućan, navodno i on voli crkvu. Rado bi se ženio, al ne zna kako da izabere. Inače imam zanimljiv komšiluk, gde god se smestim.
Nekadašnji poslovni partner i najbolji prijatelj mog oca (pogledati više u prethodnim tekstovima), već uveliko bogat i uticajan čovek, svoje ljubavne aktivnosti van braka odavno ne krije, ipak kako deluje, ne bi da se razvodi, brak je čini se ipak iznad svega pitanje svojine i ekonomskih dobara. Pa kako to pomiriti? Tradiciju, religiju i žena koliko ti… hajde nek bude – srce, voli. Možda tu mogu da pomognu Mormoni.
Verska zajednica nastala u Americi u XIX veku, uzima ponešto od patrijarhalne hrišćanske dogmatike i uklapa s belom robovlasničkom poligamijom, pa gde će to da nastane ako ne u SAD?
S druge strane, naš čovek je topao i svuda teži svojima, a ne k’o oni hladni Zapadnjaci. Tako neki siromašni hercegovac, ode u monahe, onda sedne u avion i postane npr. neki američki vladika, pa brže bolje poveže taj naš svet, a što su imućniji, praksa pokazuje – brže se ujedine i dogovore.
Moj otac, sada već uveliko u stanju najozbiljnijeg moždanog udara, ne može da vidi kako mu najbolji prijatelj udaje-prodaje-poklanja ćerku, možda ne bi li njen minimalac skinuo s platnog spiska nekada zajedničke firme ili da je onako nepredvidivu spreči da se ikada pobuni oko raspodele kapitala (što se inače nikada ne bi ni desilo, ali better safe than sorry misli se on na svom novom američkom) ili pošto je već i sam ušao u taj omamljujući svet posedovanja živih stvorova, a pre svega žena, jednostavno, može mu se i to.
Doduše, postoji možda i još jedan razlog, on će joj možda kao tako i spasiti živu glavu, kakav je to dobrotvor. Kao venčani kum radetovog sina i njegove supruge, a blizak ipak mnogoooo više s kumicom, oko koje ljudi mistično nestaju još od 2000, zna dosta o njihovim planovima da se obogate. A put da oni dođu do JOŠ novca je samo jedan – preko linije nasleđivanja. Otac za to više nije prepreka, nasledstvo je nikad bliže, ostaje još ćerka-sestra.
Crkva Isusa Hrista… 7. dana i drugih radosti, maršira Beogradom, verovatno i drugim gradovima regiona, svakako PODGORICOM, paradira novcem, drsko traži novo članstvo, mahom žensko? Neki od muških robusno građenih članova te sekte (jer sekta je), patroliraju mojim krajem, ulicom, već nekolko godina; hvala internetu što postoji.
Reklo bi se da je dil sklopljen, jedino što budući mladoženja ne zna da se ponaša, umesto da je pozvao na piće, u šetnju ili na veče domaćice u KST (postoji li to i dalje?), odmah je krenuo đonom i cela stvar se zakomplikovala. Ovde je problem što je naš lokalni Amer, otac Arsenije Jovanović, you tube kaže stručnjak za seks u braku i van njega, ipak podalje od Beograda, da bi uskočio i besedom rešio stvar, a zašto baš on?
Supruga mog brata, mistična vaspitačica okultnih sklonosti, od neke 2017. godine ili i pre, a prema sopstvenom svedočenju, odlazi u Ribnicu, lično kod oca Arsenija gde na nekim predavanjima i jedan na jedan konsultacijama (da li je Ribnica postala i sveučilište, viša škola?), dobija izlaz iz mračnog tunela očaja (prenosim otprilike njene reči, fb tekst), a ubrzo začuđujuće rešava i problem neplodnosti, dobija napokon sina.
Upravo u tom periodu, oko 2019, moj otac, nesvetovno lice, dakle pravi otac koji je radio za svoju legitimnu i zakonsku decu, a i za mnogo druge, dece iz familije, bez zadrške, se po beogradskim bolnicama pozdravlja s životom (vala je žilav, baš se borio); etimologija i te njegove bolesti – do danas je nepoznata, opet.
Ponadali smo se u kući, da će the bračni par napokon biti srećan i smiren, jer su najzad dobili dete koje su toliko želeli, ali problemi, pohlepa i nezadovoljstvo svake vrste tek su počeli.
Interesantno je, da iznenada, brat, verovatno na zahtev supruge, kao i sve drugo, počinje da juri bivšu ženu, tražeći od nje crkveni razvod, sve se to odvija i vrti oko male crkve Svetog Save (iste one gde naša ugledna i imućna komšinica, supruga Petra Spasića, iz kancelarije delegacije EU u Srbiji, neguje svoju religoznost, s drugim Vračarkama).
Znači, on ima zakonski brak, otkud odjednom ta opsesija crkvenim pečatom, posebno što s bivšom ženom, baš kao i s mnogim prijateljima, a na insistiranje druge supruge, nema kontakt.
Nisam se ni okrenula, moj brat okićen brojanicama, pričešćuje u besu, provodi vreme sa sveštenikom, poziva se na boga u svakoj rečenici, ali ponašanje mu baš nije bogougodno, naprotiv.
Majka, iz crkve ne izlazi, čak tu i tamo pokušava da me pozove da se pridružim na tim druženjima/sesijama, jer se tamo kaže nalazi mir, smisao, a zaključiće se i intenzivan socijalni život.
Usled sve češćih rasprava o kućnom budžetu, jer kako ona kaže ja moram da pomognem porodici, tačnije porodici njenog sina, njen nagovarački, blagi ton, uskoro prerasta u agresivan, a s temom – tvoje je prošlo, jadnice, nemaš ni muža, ni dece, sama samcijata si, fuj kakav je to život, pozdravi se, iskoristi još ovo malo što ti je ostalo!
Nisam u toku da mi je još malo ostalo?
Njene reči me nisu puno emotivno pomerile, jer je ona nažalost kroz ceo život pokazivala dosta loš odnos prema meni, a očigledno i ima neki svoj svet koji je, srećom, podaleko od mog. Otac je bio i ostao moj jedini roditelj i to je tako, nije ni on idealan ćale, ali ko jeste?
Uostalom koliko je dece raslo i raste, bez igde ikoga i bez sredstava za život, uvek sam razmišljala o tome. Iznad svačije drame uvek postiji neka tuđa, još dublja/viša.
ALI, njene reči i sve što se dešavalo u tom periodu su me jako uplašile. Pritisak da idem u crkvu o određenim datumima-eventima-posebnim prilikama se pretvara u agresivne ispade, istovremeno kontrola nad solidnim očevim primanjima postaje jedina tema razgovora-rasprava. Pominju zahtev za neograničeno punomoćje nad njegovom imovinom, koje bi trebalo da se potpiše sinu ili njoj. Nema više ni paravana da smo tu, na bojnom polju, s jedne strane ja (sama, jadnica, kako oni kažu) i njih troje, a s detetom ih je četvoro, a s familijom i verskom zajednicom/cama… stotine?
U tom periodu, u zajedničkom stanu, nailazim na čudne prizore, tako zatičem svoju uramljenu fotografiju iz detinjstva, u njenoj sobi, potpuno umrljanu nekom tečnošću, prosto rečeno ispljuvanu, pa neke isečene fotografije kod kante za đubre, tu naleteh i na pogled miloševe bivše žene, zatim teatralno isečene čitave pramenove kose; sveže jagode koje sam na insistiranje majke pojela, su mi uduplale vid za svega nekoliko minuta. Sve u svemu, baš se ludovalo tih dana…
A nestvarno nedeljama nigde nijednog komšije na vidiku, posebno ne predusretljivog uglednog Petra Spasića, posednika čak dve stambene jedinice iznad nas.
Važno, miloševa supruga je odlučila, poželela da upiše sina u internacionalnu privatnu školu, ona s imetkom koji ima to možda i može da priušti, ALI ona ne troši SVOJE pare. Otac, a zatim ja, čini se, to moramo da finansiramo.
Takođe važno, po svim parametrima, a možda svi i nisu za razmatranje ovde, još jedan lokalni „Amer“, Arsenije Jovanović, koji žari i pali valjevskim okrugom i društvenim mrežama, ima veliki interes i veliki uticaj u životu miloševe porodice i zaključujem, u podizanju sina.
Adventisti, i mostarski i vračarski, ovde nek odmore, već je velika gužva.
Predlog muzičke podloge za tekst: Idoli-Vlada Divljan, Amerika
Da ne bude zabune, hvala bogu na pomoći i zaštiti bez koje se iz ovoga ne bi izvukle žive ni glava, ni noga…, gorepomenuti s njim ništa nemaju.
