Tako nekako važi i za osnivačicu ove strane, a tek jednu od osnivača Paralela. Zato malo lične urbane legende, jer svet je od njih i sazdan.
90ih godina u jeku rata u Sarajevu, u Beograd dolazi navodni bankar M.P. S aurom porodičnog čoveka, kapitalom ni velikim, ali ni malim za one gadne ratne godine, a zgodno bez ikakvog bekgraunda, kako se već i hrli u novi život, istorijata koji bi lokalnom naivcu mogao o novom sugrađaninu nešto više da kaže.
Treba ovde ostaviti po strani stare dileme, kako to da dok neki ginu za ideale i više nikad neće ugledati sunce, drugi idu s imetkom u novi i lagodniji život (a i odakle veliki lični kapital u zajedničkoj svojini?), jer to je tema prisutna od kad je sveta i veka i svako će je sa sobom razrešiti na svoj način, a ako ćemo iskreno, na to se pitanje ni ne može odgovoriti dok se ne dođe u tu situaciju.
M u Beogradu odmah traži ortaka za pokretanje posla i samouvereno ulazi u prostorije Jugobanke, nekadašnjeg jugoslovenskog bankarskog diva na izdisaju, elegantna zgrada u Makedonskoj ulici, pojavljuje se uz rečenicu da može da ih kupi sve s telefonima i diže noge na sto, a došao je logično „po devojku“, odnosno po čoveka koji vodi preostalu banku i zapravo zarađuje za plate berzanskim aktivnostima. A to radi odlično, već se pročulo po gradu.
Zanesenjak iz doba samoupravljanja, s idejom da nema bolje zemlje od Jugoslavije ili tada već manje više Srbije i da će kriza proći, samo treba biti solidaran, pošten i organizovan. Najviše je voleo da bude boem i da se izgubi u čuvenom bermudskom trouglu (nekad i bukvalno) – kafane Pod lipom, Šumatovac, Grmeč plus omiljena ušuškana Bosna, u Majke Jevrosime; vikendom da ide na utakmice Zvezde, te da s prebrojnom braćom i rodbinom igra Briškulu i Špade, pa kao i svaki Dalmoš, kasniji naziv Knindža. Dakle, sve lišeno pozeraja, jurenja društvenih veza i ikakve koristi, sem onoga što srcu godi.
Privilegije socijalizma, rekli bi neki.
Međutim, život je hteo drugačije i tako je i nameštao, od polugodišnje prakse u londonskoj Midland banci 70ih, gde nije želeo da ostane, zamalo preseljenja porodice u Njujork 90ih (njegov prvi susret s crnogorskim gnevom, koji će ga i nas pratiti ceo život), rada u međunarodnom platnom prometu, pa do obaveze da uskoči na mesto s kog će zarađivati plate za ono što je ostalo od složnog i šarmantnog kolektiva najveće jugoslovenske banke.
Na svakom od tih zadataka je, malo je reći zablistao ili aktuelnim slengom – pokidao. A pare, kao neka sušta materijalna moć, mu nikad nisu bile važne. Krenuo je iz siromašnog dalmatinskog krša i kako sam tvrdi nije nikad imao više i veće ambicije, do da stigne do tog čuvenog i veličanstvenog Beograda. A kad se tako dođe u neku novu sredinu, onda se ona i voli, poštuje i ceni, kao i sopstveni život u njoj.
Onda se dešava ono najbolje – imam dovoljno i dosta mi je.
Ali njegovom ortaku nikad nije bilo dosta para, moći, uticaja, a nešto kasnije i žena. A hrišćanska crkva i zemlja u kojoj živi, ne gledaju baš blagonaklono na poligamiju, makar ne javno.
Ukratko naivac – Rade, odbija prepotentnog Hercegovca, čak zove obezbeđenje da ga izbaci, jer je nepristojan, drži noge na stolu, ali „udvarač“ nije odustajao dok nije slomio otpor umišljenog lokalca, uostalom obojica su „oni“ Srbi preko Drine, imaju rodbinu u zaraćenim krajevima, to je taj patrijahalni kod kom se veruje.
A da, patrijarhat je sigurno mnogima sreće doneo.
Malo po malo kreće zajednički posao, Rade daje operativu, znanje, kontakte, ortak usmerava i preuzima rizik velikih poduhvata i sve je super. Prijateljstvo da se ni ne pominje.
Rade ima silnog starijeg sina i buntovnu drčnu ćerku (za pojmove saradnika), a M dva sina, mlađeg blaže naravi i nešto starijeg, dečka već duboko opterećenog dokazivanjem, dominacijom i prevlašću svake vrste.
Po svoj prilici već vični zakulisnim povezivanjima i službama svih vrsta, otac i sin, verovatno u početku samo za svaki slučaj prijavljuju radetovu porodicu za valjda nadzor i praćenje, a posebno njegovu ćerku, čiji se nastup, prijateljovom sinu, nikako nije svideo.
Iako je Radetova ćerka (autorka) očigledno od oca nasledila uočljiv nedostatak ambicije ka svemu što ima predznak uspešnog i komercijalnog, mladić se nije dao zavarati i zarekao se pred svedocima da ona nikad neće sesti u upravni odbor sve uspešnije firme (a još je išao u školu). Sve su to neki prijatelji prenosili ocu, ali nije se on time mnogo bavio, a zaista i zašto bi. Uostalom, taj čovek je solidan deo života proveo s najružičastijim naočarima na svetu, dok na kraju tako noseći ih nije razbio glavu. A ćerku to tek nije ni zanimalo, ustvari bilo joj je to i smešno.
Takav stav verovatno dodatno i razljuti pošiljaoca mržnje?
U nastavku: Složna braća ili Ko preživi pisaće/čitaće
