Jedan od najtačnijih opisa odnosa moje rodbine prema meni, posebno moje dve starije sestre od strica, s jednom sam odrastala, a druga, posebno opaka, je uvek bila tu negde, igrajući pametno i naizmenično na ulogu žrtve, jer joj je majka zla snežanina maćeha, a zatim na ulogu gazdarice, jer je surovo postrojavala i kinjila svoju mlađu sestru, a ova to pokušavala da istrese na mene, jer sam mlađa. Tako to ide.
Ali ono što nije detinje u ovom slučaju je, da je Jelena, moja starija sestra od strica zapravo bila i ostala – krvoločna. Da, pravi izraz.
Opsednutost klasom, primanjima, visokim obrazovanjem, društvenim nadmetanjem i čestim podsmehom drugima, nasledila je to od majke, neopravdano frustrirane svim tim temama. Jelena joj se kao suprotstavljala u mladosti, ali je ustvari potpuno prekopirala njen sistem vrednosti i nadvisila je u zlu i još važnije, u operativi.
Na tragu ostalih Macura, koje je Radoslav Macura, naivno i po nas kobno, uveo u fckn zgradu UNDP-ija, tada na Neimaru, smestila se na visokoplaćenoj i zaista važnoj poziciji knjigovođe.
Visoka primanja, te ponos zbog takvog preduzeća (kako je moj otac nazivao svaki poslovni entitet, namerno, da čovek ne zaboravi da bilo da radi na TV-u, berzi ili pijaci, to je i dalje samo – posao) nekima bi zalečili ranu nezavršenog fakulteta, ali ne i njoj. Rasla je s idejom da je genije, koji samo čeka da ga okolina prepozna, ali su se stvari drugačije odvijale.
Pored toga, takođe iz kuće, ponela je neku vrstu sablazni prema svakom ženskom ulepšavanju, sređivanju, nešto između osude i ljubomore. Ako te sretne našminkanu, ne daj bože skockanu, kreće gaženje, podsmeh, jednostavno – pravdaj se, ako ti je život mio. Svoju mlađu sestru, znala je i da ošamari i to do „poznih“ godina adolescencije, prosto, Jelena je sila kojoj se mora pokoriti, ali od sile ni traga, samo nasilje i frustracija.
Tu je verovatno negde i moj konflikt s Jelenom. Nekoliko puta me, iako je starija čitavih šest godina, izlagala takvom maltretiranju, pokušaju nekih petparačkih psihoanaliza, a sve na tragu – šta ti misliš da si neka faca/riba?
Ne bih se ovde bavila njenim privatnim životom, osim delom da je neverovatno da majka dva ženska deteta, zaposlena u najvećoj svetskoj himanitarnoj organizaciji, potencijalno uzima učešće u nečemu što zvoni na otmicu, prisilan brak, silovanje, pa i ubistvo, a sve na šinama onog – ‘đe ti je čo’ek?
Toliko možda mogu ovde o njenom privatnom segmentu da navedem, da je lov na muškarca, koji bi se zadržao, uvek bio… muka. Navodno sve kao kida od dominacije, samo dominacije nigde, osim nad njenom mlađom sestrom, koja je gleda kao boga, i to onog kog se boji. Mlađa sestra u predubokoj senci starije, a bez nje ne može ni korak da napravi. Večita gubitnica svake relacije u porodici, od roditeljske pažnje do finansija.
Dalje, Jelena i sama oduvek sablažnjena srpskim i opštim seljaštvom, se i udala za čoveka, koji kao svoj najveći poslovni i lični uspeh ističe jednu fotografiju s Džordžom Sorošom (doduše, možda ih sad ima još, radilo se…). Ona radi u UNDP-iju, a on u nekom čudu, za neverovati, neki regioni/fotkanje na skupovima/prodaja magle i najvažnije – trudničko radno vreme.
U susretima – gaze. Mrze, preziru sve što ima odlike narodne kulture (etnološkim jezikom, dakle ne samo „narodnjake“), ne daj bože Srbije, ali i šire (od jagnjetine, pa do TV programa koji im ne godi), prosto, ljudi ne pripadaju ovde i ne libe se da te stave na tvoje seljačko mesto u svakom razgovoru.
U suštini, jako puno agresije, mada ona je agresivna bila i kao dete, pa šta je tu je.
Dolaze redovno na moje-festivalske događaje, iako ih ne zovem više, jer je odnos odavno jednosmeran, ali tu su, skoro uvek.
Pre nego što ću uleteti u neke velike nevolje, nailazim na njih dvoje na ulici, ona je pokušala i da se ne javi, nešto joj je bilo kao vrlo neprijatno, ipak ja se javim, popričamo. Iza ugla, posle dva minuta, u Jaše Prodanovića, naletim na leš na ulici, kao samoubica ili šlog rad, prekriveno telo, samo noge vire. Pored, samo jedno službeno lice, nigde nikog, nešto mi je bilo čudno, pa krenem narednih dana da pretražujem na netu, nije zabeleženo nigde u hronikama da se desilo nešto slično tih dana u gradu.
Samo par meseci kasnije, moj otac uveliko s jezivim moždanim udarom leži u bolnici, ja sam u svom zanimljivom stanu, u Profesorskoj koloniji, kad eto Jelene, a verovatno prvi put u životu da mi velikodušno nudi neki razgovor i šetnju?
Uopšte pojavljivanje plemena Macura u tom periodu je vrlo interesantno, umesto da pomognu mom ocu, znamo kakva nam je pomoć svima potrebna kad je, daleko bilo, bolest u pitanju – kontakti, veze, smeštaj, lekari…, ali to izostaje. Oni u svojim upornim, navalentnim porukama meni nude nešto što bih nazvala psiho-emotivnom podrškom, koju ne tražim, a posebno ne od njih, ali to ih ne ohrabruje. Naizmenično i uporno se javljaju Marija, Ljubica, tzv. Lana, Aleksandar, Sneža, te i gazdarica Jelena.
Inače, jelenin otac je najbliži brat mog oca, s kojim se najviše družio od sve braće, i zašto da ne napišem, kog je naviše i najupornije finansirao.
On me takođe stalno zivka i primećujem da je gotovo pa razigran, veseo, egzaltiran celom situacijom. Pijetet i ton kojim se raspituje o užasnim momentima očegovog stana su blago rečeno suludi. Ne verujem svojim opažanjima, zaključujem da sam preosetljiva, a i nemam vremena za analizu Macura.
Ipak, u razgovorima (koje pokušavam da izbegnem) on insistira da me njegova unuka, još jedna velika zvezda i genije, od harfe, preko debatnog kluba, Petnice i pete beogradske, videla kako sam deo izvesnih Plenuma u kojima navodno i ona učestvuje, kaže čula je moje, karakteristično, ime. Na finjaka mu objasnim, da mala (bolesno) ambiciozna štreberka i tetka autsajderka, teško da su u nekom istom, a navodno visokom društvu, tada još nisam ni čula za pojam tog savremenog plenuma. Ali i u sledećem razgovoru on opet nameće istu priču, mene već sve nervira, jer mi otac kopni, i ne znam šta da radim, a taj čovek me zamajava, za mene nebitnim temama.
Inače, njegovu unuku sam videla kao malu, kad je je druga sestra dovodila, pogodiće se gde – na Paralelove događaje. Od tada, s njihove strane nikada ni poziva ni upoznavanja s tom, već devojkom, a sve mi se čini da je sretnem tu i tamo oko Tašmajdana, gde stric živi. Vidim tako ponekad i Jelenu, njenu majku, al ne javi se, samo je primetim iza leđa, pa je pustim, ne mogu svaki put ja da cimam razgovor, posebno što je ona tako uvek uzvišena i iznad potrebe da samnom komunicira, osim da mi objasni kako sam ja jedna zastarela, nazdna srpska ncionalistkinja i ukratko – težak tupson.
Jelena, s mužem, je u svakom slučaju bliska fascinaciji Amerikom i fascinantnim američkim izvorima finansiranja.
Po mene u tom periodu, kao što sam već navela u tekstu OD KULTNOG DO OKULTNOG dolazi mladoženja Amer, al kad zatreba može da se predstavi i kao Srbin. Po svoj prilici organizaciono oslonjen na već opisanu američku Crkvu Isusa Hrista poslednjih dana. U zbrci koja nastaje, niotkuda eto opet mojih sestara Marije i Jelene (koje je jedna moja prijateljica još davno fantastično opisala kao Zle pepeljugine sestre) da mi se nađu.
U međuvremenu, mlađa od sestara se konačno skrasila pored čoveka, skoro pa jednako mističnog poput miloševe žene: posete gatarama, okultne teme, mesto gravitacije – Zemun; malo reči, staklast pogled, skoro pa meditacija u pokretu. Kako se on pojavio u njenom životu, mi smo i izgubile svaki kontakt, do eto zgode s mojim nesuđenim… brakom?
Inače, imaju problem što nikako da kupe svoj stan.
Paralelno, u bolnicu kod mog nepokretnog oca, dolazi moj stric (otac pepeljuginih sestara) koji ubrzo počinje da mi preti da ću završti u krečnjačkoj zemlji na njegovom placu ako nastavim da navodim ime njegove ćerke, kao povezano s problemima u kojima sam se našla. Širi šake i govori mi – pogledaj ceo život samo fizikališem.
Da li je neko kriv zbog toga?
Inače, vlasnici su sigurno jednog od najlepših beogradskih penthausa ili bar s najlepšim pogledima: na park, Skupštinu, mostove, reku, ako ima nekih ekonomskih potreba trebalo bi da se lako daju rešiti. Tu je i velika kuća s velikim placem, tik na obroncima grada, kao i nekoliko jeleninih nekretnina. Teška priča, socijala, samo fizikalija.
Ali, njihovo nije na prodaju.
U piku mojih problema i našeg već ogoljenog konflikta, Jelena s celom porodicom odlazi na odmor u Sjdinjene Američke Države.
One SAD, na koje se nažalost, oslanjaju sve jezive figure moje sezone ’25/6, ali i znatno duže, a to su: Aleksandar Macura, Jovanka Macura, Miloš Macura, Arsenije Jovanović.
Ne znam ništa o gospodinu M. Pešutu i njegovim mogućim vezma s našim crkvenim licima u SAD, kao ni potencijalnim korelacijama Petra Spasića iz kancelarije delegacije Evropske unije u Srbiji.
Istovremeno, psi rata, Milosavljevići s Vračara, oslanaju se na rude olova, ne znam gde su ta ležišta.
