Pošto, kao što znamo vreme ne stoji, sve je stalo samo decu rastu, tako je među prvima od novoprispele generacije, za nas bitne ili tačnije kobne, stasao Aleksandar Macura, sa svojim ambicijama, potrebama i strašnim kompleksima niže vrednosti.
Još kao dete, starmali čovek, opsednut promatranjem okoline i definisanjem drugih ljudi, a uvek na njihovu štetu, te njuškanjem, ali pre svega nečim što bi se narodski moglo nazvati zavađanjem, a bez sumnje, stručno – kovanjem zavera. Nikad ista rečenica, nikad isto ponašanje s nekim nasamo, u lice i iza leđa, ali ne samo to, uvek je skoro jedina tema razgovora koju nameće ogovaranje nekog oboma bliskog, za kog je nanjušio da ima materijala za sukob, a opet naravno, tebe s njim/njom i tako u krug.
Sarkazam kao dominantna crta od malih nogu, a nesposobnost da se čovek iskreno veseli i razonodi je definitivno pogubna (daću sebi slobodu da izvučem ovu definiciju).
Što se tiče porodične dinamike, ni ona mu nije legla. Sin očevog najstarijeg brata na svet je stigao samo nepunih mesec dana nakon radetovog sina, dakle dedino ime je poneo Miloš, najstariji u obe, kako bih ja rekla, prekodrinske dinastije. I to je deluje, prva nepravda s kojom je Aleksandar morao da se susretne. Večito na mestu broj dva, a iza brata od strica, koji kao da je dobio sve što Aleksandar nije, i ni oko čega onaj drugi nije morao da se trudi, a posebno ne oko devojaka, žurki, popularnosti, pa i novca.
Jeste nepravedno, ali dešava se.
Paralelno, Miloš kao potpuni superstar gradske sredine 80ih i 90ih, lep, duhovit, bubnjar…, pa sve. Neko kome je išlo prelako, rastao uz suludo obožavanje majke, visoku toleranciju oca i uz mlađu sestru koju je neshvatljivo gadno maltretirao.
Mislim da je već tu počeo da se rađa ovaj zaplet, u kom se već skoro godinu dana, na trenutke i krajnje bukvalno, borim za život.
U četri oka ili bar bez prisustva Miloša, Aleksandar je pravi melem, kako bi se pojavio moj stariji brat – zvezda i sadista, počinjalo bi mučenje, u kom se Aleksandar isticao surovošću u odnosu na mog brata. Doduše, samo verbalno, miloševo nasilje, fizičko, je teško bilo kopirati, bez da ne zaglaviš bar popravni dom.
Dakle, ekspert s Vračara, manifestno se povinuje autoritetima, ali iza leđa burgija protiv njih. Ni drevne mitologije ne poznaju biće s toliko lica-glava. Doduše nije to baš neka retka karakterna crta, ali je interesantno da u svojim besedama, na fejsu (to mu je glavni portal) i lično, stalno ističe svoju čast, poštenje i naravno – stručnost.
Bio je i ostao, tip čoveka koji dolazi svuda i pozvan i nepozvan, pita i šta ga se tiče i ne tiče, a voli u gostima i da zavuče ruku u fioku s parama ili dragocenostima. Moj otac je sve to uvek tolerisao i razumeo, pa čak i njegov sin. Mada se mogao naslutiti neki skriveni, ne baš rivalitet, jer je Miloš kidao u svakoj kategoriji, ali prezir i prekor između njih dvojice. Moj rođeni brat je, za razliku od mene, dosta rano uočio zavist u okviru naše navodno složne bajkovite familije, ali eto nekoliko decenija kasnije našli su se na istoj strani i na zajedničkom zadatku.
Ukratko, nakon studentskog posla bezbednjaka u KST-u, dakle onaj što snima ko šta s kim radi, gde i kako, dok se ljudi zabavljaju (k‘o Drašković Vuk u Domu omladine nekada), te sličnih aktivnosti van kluba, moj otac ga ubacuje, ni manje ni više, kao već dvojicu sinovaca, u Ujedinjene nacije Srbija. Ulazi tamo valjda kao čuvar, s još nezavršenim fakultetom, od kog je i odustao, i počinje… magija. Vrtoglavi napredak A. Macure, od čuvara zgrade hop do direktora nekog UN programa, verovatno ekološkog, ti Zeleni vole prirodu, što se kaže ubili bi, za nju.
Ali to ga nije zadugo zadovoljilo, ovakvi staleški kvantni skokovi, kad jednom krenu, teško ih je obuzdati.
U međuvremenu se oženio, dobio jedno, pa drugo dete, ali i dalje živi u velikoj porodičnoj kući u predgrađu, i njegovoj ženi je to dojadilo. Svekar i svekrva su joj pomogli oko podizanja male dece i vreme je da se preseli negde u centar, tim pre što nije iz Beograda i to iskustvo joj još fali.
Međutim on teatralno, daje otkaz u UNDP Srbija, kaže ne cene tamo njegov ekspertski nivo, ne trpi on ničije pridike (ja ga se baš ne sećam ni malo buntovnog) i pre svega ono, što dobar deo podmlatka te familije tvrdi – to su sve neki srpski seljački fazoni,a oni su evro-atlantski nastrojeni i iznad svega toga, a posebno su iznad mene i mog oca.
Ovde je interesantno dodati, da dok jer moj otac uveo čitav defile Macura u tu zgradu, ja se nikad tamo nisam gurala, verovatno me nije ni zanimalo, međutim Aleksandar ubacuje i našu sestru od strica Jelenu kao knjigovođu, a ona tek ne voli srpsko seljaštvo…
Ljubomorno i opsednuto čuvaju svoj novostečeni UNDP identitet i kružok.
Paradiraju nekim nadmenim stavom, nekih šatro učenih liberala, a ako ništa drugo – učeni nisu, ponižavaju u razgovoru, posebno mene, jer kao furam neki patriotski zastareli fazon, kako oni to vide, i totalno zaboravljaju (?) da su tamo uvedeni za ruku upravo od strane jednog takvog Srbende-Radeta Macure.
Jasan siže o njihovim ljudskim vrednostima, pristojnosti i svežini pamćenja.
Dakle, dok se nismo ni okrenuli, Aleksandar je pored žene i dvoje male dece dao otkaz, ALI već sledećeg trenutka eto ga u svom prvom (sad ih ima još) vračarskom stanu od 100 kvadrata. Novi kvantni skok, nezaposleni čovek, renovira od poda do plafona, velik i lep stan, a koji se nalazi tik iza leđa mog i stana mojih roditelja.
Samo ću usput pomenuti da je prethodni vlasnik, kako stvari stoje, bio „urazumljen“ da je za njega bolje da proda stan koji mu je ostao od roditelja, jer jednostavno ne leži mu to više, nema on ta sredstva, sam je, a eto pravog porodičnog čoveka za stan.
U periodu koji sledi, Aleksandar kontantno šalje svoju mlađu ćerku u goste kod mojih roditelja, što nije loše, ali jeste malo čudno budući da zna da odnosi između mojih roditelja nisu baš najbolji. Dete dođe samo, sedi, ćuti, gleda, reklo bi se isto kao i otac joj nekada. Puno sam tu njihovu decu vodila na piće, druženje, dolazili su i sami i s roditeljima, na moja dešavanja. Ne pamtim nikakav sukob.
Meni počinje da nudi saradnju, ja imam udruženje, kontakte u smislu medija i događaja, radim festival, a on bi da popularizuje energetiku. Tim povodom traži sastanak u jednoj pro-američkoj fondaciji, gde idemo zajedno, a odmah zatim putuje u Rusiju da za taj projekat i tamo traži pare. Ja naivno ne zapitkujem previše. Svuda je odbijen, odnosno KOLIKO JA ZNAM odbijen. Da li je možda umesto popularozivanja energetike kroz koncert (btw, kakva budalaština) negde uspeo da proda nešto ili nekog drugog?
Upravo u tom periodu počinje i prvo nikad dijagnostifikovano oboljevanje mog oca i tu nam/mi se nalazi – naravno Aleksandar.
Dolazi s porodicom intenzivno i u moj interesantni renovirani stan u Profesorskoj koloniji, prilično insistiraju na druženju.
Istovremeno, gradi svoj imidž vođe familije, zapošljava rođake u svojoj novoj fondaciji, organizuje putovanja u porodičnu kuću u Dalmaciji, tu me pak nikad nije pozvao, a koja malo po malo kao da je postala njegova ekskluzivna ingerencija.
Tu i tamo stidljivo pominje šta bi se sve moglo s tom silnom zemljom tamo, koja je sada u Evropskoj uniji. Većina moje familije jednostavno se nije pronašla u ovoj sredini, Beogradu, Srbiji, kako god i nešto im ovde uvek baš onako – nije u redu. Ne kažem da je ovde bajka, ali noge im nisu vezane, mogu da idu, umesto da drugima ovde vezuju noge, ruke ili oči.
U kraju, a i po gradu, ih naravno, u tom periodu viđam na svakih pet minuta. Uvek isto pitanje – u kom si stanu, gde živiš? Biće nije jedini kog je to zanimalo.
S informacijama koje ima o meni (jer gde su očevi „prijatelji“ iz firme smešteni, tu je negde i on) počinje da stvara odnos nekog vlasnika moje sudbine i mog rasporeda. Više ni pitanja gde živim nisu dovoljna, već gde idem, s kim, šta radim i slično.
Ali, pošto je on pre svega jako dosadan tip, preći ću na suštinu.
Mislim da je Aleksandar s porodicom, osetio veliki bes, što sam neke svoje gadne probleme, kojima je doprineo, ču’ doprineo…, a zajedno s ostalim Macurama, napokon rešila i što je za njega najgore – mimo njega.
I znam, da mi je zbog toga poslao užas ravan scenariju iz krimi filma. I stvorio mi novi, sada zdravstveni problem, s željiom da ga se ovog puta nikad ne otarasim.
Aleksandar kažnjava, jer nisam dozvolila da preuzme kontrolu nad hospitalizacijom mog bolesnog ili tačnije – oboljenog/obogavljenog oca, izbavila sam se iz omči užasa koje je decenijama negovao i morao je da reaguje. Da slučajno ne pomislim da mogu da nastavim život u Beogradu mimo njegove kontrole, nekažnjeno.
Aleksandar Macura, porodični čovek, kako sam tvrdi stručnjak za energetiku, nalazi se na spisku brojnih fondacja poput Frdrih Ebert (FES), EU, UN, iako ostaje enigma – šta on radi, makar javno.
U nastavku još Macura, nepresušna je to loza, ali ne vinova nažalost
