Iako se moj životni sinopsis značajno oslanja na kobne (psihološke) fizionomije sopstvene (proširene) porodice i rodbine, a pre svega izvesno na američki sektor iste, razvoj tog predloška ne bi bio moguć bez šireg konteksta, u mom slučaju donekle gradskog, urbanog, pop kulturnog, silom (ne)prilika.
Ali šta ovde danas predstavlja taj čuveni građanski koncept?
Možda jedan Bjela, koji pilji upadljivo ženama u grudi tokom poslovnih razgovora, kako bi ih možda dekoncetrisao, zbunio, pa se to kao znak raspoznavanja širi dalje? Da li je Proglas-B(i)jela borac za: pravdu, ženska prava (?!), demokratiju ili prisusustvo CG/hercegovačkog entiteta u našoj šumadijskoj provinciji, te prikupljanje novca za svoje projekte i smeštanje svoje porodice u rang neke nevidljive robovlasničke Srbije?
Mali omaž M. Kaporu i aoristu: Rimljani jeđahu ležeći
Meni je ustvari ovaj robovlasnički, surovi sloj postao veoma vidljiv i nema nikakve veze s aktuelnom vlašću. Borba patricija i plebejaca se vodi od kad je sveta i veka, ali ovi patriciji su jako perfidni, a plebs totalno uništen.
Slavimir Stojanović FUTRO sa suprugom, nije predsednik, a ni premijer, a ni nije ni Bjela, a kamoli tek jedan… Brega, ali moćni su, itekako.
A kome je to, izvinjavam se zaista, u 2020im bitan vođa bosanskog benda iz nekadašnje Jugoslavije, osim naravno Branku Rosiću, nosiocu ordena britanske krune, ali za šta beše? Pa za saradnju s Bregom, ok, a Brega beše, kome je on danas bitan i zašto? Pa npr. Rosi…, a ok.
A kad smo već kod toga, koje to životne teme pokrivaju Nedeljnik, Radar, pa i nesrećni Danas (slabo se čitao i kupovao još/već 2001), kome su bitni i koliki su im zaista tiraži i/ili čuveni klikbajtovi? Tu se verovatno dobijaju i odgovori na mnoga od retoričkih pitanja ovde ispostavljenih.
Međutim, Brega bi i mogao da bude bitan, budući da je zapravo isto tako gotovo nevidljivo postao jedan od najmoćnijih magnata nekretninama u regionu sigurno, a možda i šire.
Kako uopšte izgleda ulazak u krug velikog kapitala i visokog internacionalnog društva? Da li uvek počiva na nečijoj krvi, bedi, pljački, nesreći? Nikad nisam verovala da je tako. Ali naš čovek, od Berlina, preko Kopenhagena i Pariza, dobro zna da nikad za svog života ipak neće ući u najuži krug te elite, ma koliko napredovao. A izgleda da se sve vazda vrti oko klase, kako stvari stoje, dobro zna Jelena UNDP Marinković Macura.
Čudno, ali moj otac, oko čijeg se kapitala cela ekipa hijena sjatila, je ceo svoj život težak antiklasista, upisana sam namerno, kao i brat, u dalju školu, s puno Roma, jer je van velikih raskrsnica, domaći proizvođači i brendovi maltene po svaku cenu (izvini Alfa plam, ali ringle su otkazale već posle par meseci), Zdravko Herbiko, štampana Politika i sl.
Međutim, vremena se menjaju, pa i ljudi, a kako bi rekao moj drugar Vuk Berliner (iskusni Petničar), koji se grozi naših ovdašnjih okolnosti: Dobri su Nemci, stigneš do samog vrha firme, ali da bi ušao u upravni bord, moraš da budeš visoki, zdravi, muški Arijevac. A zna čovek normalno da nikad neće biti ni visok, ni Arijevac, a hoće baš u bord, mora onda nešto drugo da se smisli…, hm.
Verujem da je manje više to neki univerzalni grubi scenario, mislim, verujem ovako neiskusna, mada svačega se nagledah u poslednjih godinu dana. Ono što me dodatno, skoro pa zabavilo, kako se ljudski treš ponosi svojom sramotom (ja sam bar vaspitana, da bi bilo sramota da kradem, ubijam, lažem, maltretiram, a posebno radi ekonomske koristi, a tek najbližu rodbinu i prijatelje!!), tako me fascinirao fb post Energetskog eksperta s Vračara gde se hvali nekim obredom ulaska u izvesni krug ljudi, ali za to mora nešto svoje da se da, navodi on. Podseti me i nas, A. Macura, šta si ti ikada ikome svoje dao, da se ne bavimo sad ovde onim šta si sve oteo.
Ukratko, prava je fora biti bezočno đubre, spremno na krađu i zašto ne – i na ubistvo?
Da li je npr. jedan BEM i počasni BU prijatelj, spreman da ubije?
Biće nagrađenu ulaskom u jako fino društvo, biće slikanja za TV, poneko dodatno putovanje. Možda.
A novinarka navodnih nezavisnih glasila, rodom iz Herceg Novog, da ugovori nečiju prinudnu udaju i trudnoću?! Da.
Inače, obožavam te male verovatnoće, s kojima se susrećem, da se u prepunom, a meni generalno bezveznom i mračnom Dragstoru, posle skoro pa totalnog mraka, pronađem kako se tiskam na šanku, ni manje ni više nego s Bregom i Šaperom? Tema eventa: izložba, arhitektura, gradnja, NEKRETNINE. Osmeh – osmeh, društvance me procenjuje, ja se okrenuh dalje i to je to.
Da li ti sredovečni, čak i neizgledni muškarci, zaista misle da su pod obavezno svima poželjni, zanimljivi, bitni, relevantni? Kinta? Slava? Pa možda mom drugu Rosi, meni nisu. Imam ćaleta već bogu hvala, ne bih drugog tražila po gradu. A šta o svemu tome misli jedan iskusni kreativni mag koji po osamnaesti put o trošku građana Srbije obilazi svet u svojim TV monolozima.
Da li nam je onaj drugi, kobni Bota, lepotan (mene je neretko podsećao na princa iz serijala Crne guje), ostavio svima u amanet da izdržavamo svojim novcem i krvlju sve te svrgnute DS patricije (vladajući sloj u starom Rimu, nasuprot običnom potčinjenom narodu – plebejcijma), nakon pada poročnog DS/rimskog carstva, da se kako stvari stoje, nikad ne bi ni završilo?
Ipak, kad smo kod slučajnih susretanja, moj najčešći susretač u gradu, ikada, a posebno pred ove velike probleme koji su mene i oca snašli, je bez premca slovenački, američki i srpski dizajner FUTRO.
Bio je i je moj gost nekom prilikom na jednom eventu i razgovoru, ipak nismo nastavili da se pozdravljamo, ali da se susrećemo jedno tri put nedeljno, uglavnom oko mojih kućnih adresa – da.
Samonadimak za osobu muškog pola, opsednutu samopromovisanjem u genija, repera, manekena, dizajnera, govornika…, moglo bi se o ovom čoveku još redova dodavati, ali jasna je poruka. Dakle, Coca Cola/Rosa Futro, kreativni savet Futro, naslednik stare uhodničke lože Futro, veliki šetač blzu mojih nekretnina, ali pre svega roditelj u privatnom obdaništu Futro, onom gde je radila Jovanka Macura, Amerikanka i para žedna supruga mog zakonskog brata Miloša. Čak je imao i svoj, sto posto jako profitabilan lokal, logično na Vračaru, i to baš u prizemlju zgrade gde snaja i brat, imaju jedan penthaus. (U)druženje mladih porodičnih Vračaraca kidda, Igor Plejboj RockandRow lajks dis.
Sve sirotinja, dokle više, uh. Mora se tom svetu nekako pomoći. Posebno D. Bukumiroviću, da ne zaboravim!
Ovde primera radi želim da se osvrnem, jer je vrlo deskriptivan, i na primer mog drugara iz srednje škole, koji isto nikad neće da kaže na ulici ćao, valjda neki imidž, pa, posle petog uzastopnog javljanja sam i ja odustala. MEĐUTIM iako ne zna da izusti zdravo, imao je izgleda i on nešto da smatra o podeli moje imovine. A njegov sinopsis je otprilike ovakav: jedinac iz mega privilegovane beogradske porodice, predivan salonac na Terazijama, upis na FDU lakonski bez sekiracije (FDU vazda je bio nedostižni prestiž za većinu, ali eto ne i za njega), sve veze su tu i da nastavi dalje da radi šta želi. ALI, zašto bi radio? Ne radi se čoveku, on bi da ide okolo, smatra i uzima, što da ne i od mene, ako može.
Ne, pogrešio si, ne može. Lenji, isfolirani, gradski manekenu. Prosto, uzmi nešto da radiš, ja ti neću otimati, budi siguran.
S druge strane, SAMA, ŽENSKO, priča glasno, tu i tamo zna i da popije, izlazi u tim godinama(?!). Pa kao važna je; onda neka kultura, kao boli me uvo za brendove, volim bendove; putuje se umesto da se renovira kupatilo dva put godišnje. Ukratko, iritantna. A ima i nešto kinte i stanova.
Samo, i kinte i stanova mnogo manje i od brata i snaje, a tek od Futra, Brege, Bijele i A. Macure, ali takva su pravila.
Ko je započeo ovaj suludi lov na ljude, a pre svega na (SAME) ŽENE?
Bota, Brega, Bijela, Futro su veterani/doajeni, ali stižu nove generacije, glumci ili glupci kako su ih nekad zvali na FDU, strip radnici, dizajneri, profesori, novinari… hvataj je (mislim kintu, ne baš nju).
A ako je ne nahvataš, da vidimo šta imamo, piši: lezbos, alkos, krade, vređa, cicija, bezobrazna, širi šarene gaće po terasi, priča se ima tu i nekih dlaka, beli luk (sve za krivičnu odgovornost), i ‘Rvatica i ludi srpski nacionalista, ukrtko lujka, a da mrzi… decu, da, to je njbolje, baš ono mrzi decu itd.
A sad, ako i ovaj socijalni linč preživi – au jbt, prežive – a kakav ga socijum šalje, tako je i prihvaćen, kao limunada, ali ne ona otrovna Kalina/Mitrović iz Zadruge, već baš kao ono, laka limunada, što i treba da bude.
E, sad već nema zezanja, daj otrov, č’u jedan, daj sve otrove za koje znamo i ne znamo, i neka zabava počne. Godinu dana još malo, a i dalje zabava traje, sveža kao Rosa.
Ima li ta zabava kraja, jer i posle najboljeg zezanja čovek mora svojoj kući da se umije, istušira, odmori i pojede nešto zdravo, da bi bio spreman za novu turu ove žurke, ako se baš ne može izbeći.
Zaključak:
Za mene definitivno najvažnija, a možda i jedina (r)evolucija koju ovo društvo/narod pod hitno traži je razotkrivanje ovih opasnih surovih nezajažljivih patricija-dželata (a mnogo ih je, za ovako malu zemlju!) koji za razliku od manifestne i legitimne vlasti, svoja (ne)dela perfektno i jezivo organizuju u dubokoj senci, unapred lišeni bilo kakve odgovornosti. I jako im odgovara da se bavimo nekim i nečim drugim, dok oni obezbeđuju svoje 10. koleno, ne birajući način. A mene recimo od sada zanimaju samo oni, jer su oni ti koji su ovde i nesmenjivi i nedodirljivi, a jako opasni .
