Paralelni vodič kroz Madrid

Iako veliki gradovi pružaju velike mogućnosti, navikli smo da alternativna kultura ipak bolje cveta u nešto manjim urbanim sredinama. Upravo tako je bilo i na primeru Španije, barem iz našeg ugla, pre nekih 15-ak godina od kad sežu naša prva kulturno-turistička sećanja na ovaj predeo.

Madrid, elegantan i strog, s motivima razjarenog bika na svakom koraku, dok je Barselona bila kreativna, puna došljaka, uličnih umetnika i muzičara. Međutim, nešto se tu izgleda promenilo i kako god Iberijsko poluostrvo, ako ne i šire, dobilo je svoj „London“ i to nešto šlifovanijeg dizajna, kao što se uostalom od Almodovarove i Gaudijeve domovine i očekuje.

Ukoliko vas pored onih glavnih kulturno-umetničkih tekovina Prado, Thyssen, Plaza Mayor + Fnac, Corte Ingles i slično:) interesuju i alternativnija mesta, obilazak subkulturnog Madrida slobodno možete početi od ‘cvetnog’ trga Tirso Molina (Plaza Tirso de Molina) i to skoro pa na bilo koju stranu odatle.

Prvo što nama, koje ovde decenijama ubeđuju da je kultura neisplativa i suvišna, upada u oči u ovom gradu je neverovatan broj aktivnih bioskopa i pozorišta (brojem, čak 132 teatra), a zatim i neretka slika redova za karte ispred istih. Da ne idealizujemo previše, pomenućemo da se upravo u epicentru tih kulturnih punktova nalazi i neka vrsta narodne kuhinje, ispred koje takođe zna da bude podugačak red. Mada, i to je donekle lep prizor, jer pokazuje da se ne stide svojih siromašnih sugrađana.

Ako šetate danju svakako se od Moline spustite u Lavapies, poslednju centralnu madridsku četvrt koja i dalje drži nešto nižu cenu rente, klope i pića. Nastao kao pravi šljakerski kraj, Lavapies je decenijama bio prepušten imigrantima, koji su ipak uspeli da ga hipsterizuju dovoljno da u njega vremenom privuku umetnike, mlade fensi IT stručnjake s porodicama i turiste.

Zbog svega toga, ni ovaj kraj nije više toliko jeftin za stanovanje, ali za klopu i piće, pre svega zahvaljujući indijskim i afričkim restoranima, svakako jeste.

Pored ića i pića, u Lavapies se ide i u obilazak sve više novih galerija, antikvarnica, a zatim tu je i masovni nedeljni Rastro market, koji rutinski okupi i po nekoliko hiljada ljudi, a sve se završi do 15 časova, jer takvi su Španci, znaju kad je dosta.

U ovom živopisnom kraju pored svakojih zanimljivosti naišli smo i na radnju odeće i muzike koja podržava reggae i pacifičnu skinhead kulturu 70-ih, pravi mini 2Tone ska hram. To i ne bi bio toliko zanimljiv podatak da vlasnik Sweet&Dandy nije, čitaj – zaluđenik – Srbijom, Balkanom i srpskom muzikom i filmovima iz 80-ih, a da to ne bude sve, na grudima ima istetoviran naziv jednog našeg fudbalskog kluba. Od muzike posebno voli Max & Intro i Via Talas, iako su mu poznanici Srbi rekli da „to nije muzika za muškarce, a posebno ne za navijače“, haha, šta reći.

Uveče je u ovom kraju, posebno u delu oko same metro stanice Lavapies potpuno nemoguće naći slobodan sto na ulici, iako barova ima puno, a osim običnog ispijanja pića se zapravo ništa drugo posebno tu ne dešava, ali biće da je to magija ovog kraja.

Ipak, pored hvalospeva o Lavapiesu dodajemo ovde i da se kroz taj kraj ipak šeta oprezno, mobilni se ne drži u ruci, a torba se pak drži tik uz sebe. Ponekad se može se desiti i da čitavim ulicama ne sretnete belca, a vidite ceo folklor Afrike i Azije i dobijete ponude razne robe, ipak ovde po pravilu nema nasilja, ali su zato krađe redovna pojava.

I pre nego što se iz Lavapiesa možda uputite u Latinu, šarmantan kraj, pun kafea i restorančića, blizu samog epicentra grada, a još uvek miran i nekomercijalizovan, preporučujemo da pre toga još obiđete i ulične murale, kao i ‘oteti’ alternativni kulturni centar La Tabacalera, a zatim i nama omiljeni bioskop Sala Equis.

A s druge strane Sol-a (Plaza del Sol), na brdu, iznad „madridske Knez Mihailove“ smeštena je Malasanja (La Malasana), najpopularniji stambeni kraj španske prestonice, koji je ceo u vintidž fazonu. Radnje polovne i dizajnerske odeće, iz kojih se čuje najbolja muzika, boemske knjižare, prodavnice ploča, vegeterijanski obroci, kafei, feminističke udruge, trgići, parkići, ulični marketi… i komšluk besan što omladina cirka napolju do sitnih jutarnjih sati.

Malasanja je ukratko jedan presladak kraj, a valja dodati da je ovde smeštena i većina aktivnih r’n’r noćnih klubova, dakle ne smete je zaobići. Radi lakšeg snalaženja, ukoliko se držite rute oko ulice Santa Ana, nećete pogrešiti.

Ali pošto je Madrid veliki grad, još nije kraj.

Iz Malasanje se lakim korakom stiže do Ćueke (La Chueca), kraja koji je ‘preuzela’ gej zajednica i kako to već biva uredila ga do savršenstva. Šta god vam padne na pamet – ima i radi do sitnih sati i sve je lepo skockano. Stare zgrade su obnovljene, čiste i održavane, s parketom umesto betona u ulazu (eh, da samo vide naše „historical“ stambene jedinice).

Takođe, ovde možete videti i dosta  „almodovarovskih scena“ na ulicama i po restoranima, jer Ćueka je ponosna na svoju različitost.

Naravno, koliko god želeli da u svakom ćošku uočimo deo stvarnosti koji nam prija, vidljivo je da se rok, čija je tradicija u Madridu bila neverovatno jaka posebno tokom 70-ih godina i alternativna kultura uopšte, dobrano povlače pred MTV i srodnim tvorevinama udruženim s megalomanskim lancima jeftine odeće, koji se međusobno forsiraju.

Srećom pored sve ove što globale što alternative, Španci se i dalje ne stide svoje tradicionalne kulture, te na sve strane nekako opstaju i mali bifei spektakularnih narodskih naziva poput „Kod bake“, „Sestričina“… (La Abuela, La Nieta), iz kojih tu i tamo promiču i likovi nalik Torenteu i ekipi❤

Nastaviće se, nadamo se:)

Foto i tekst: Paralel