U susret novom Twin Peaks-u

Bio je jun 1991. Beograd je živeo između poziva za mobilizaciju, euforije oko fudbalske titule prvaka Evrope i debakla Bebi Dol na Pesmi Evrovizije. I štagod da se dešavalo u svitanje građanskog rata, kada smo gajili nadu i iluziju da će država opstati, posle zaludnih druženja Titovih pionira po njegovim vilama, još jedno zajedničko pitanje provejavalo je na potezu Triglav-Vardar. Ko je ubio Loru Palmer?

Vindom Erl se smejuljio iz svog Black Lodge-a, negde daleko od balkanskog Twin Peaks-a, prethodno pripremivši šest Bobova da „reše“ pitanje šta će biti sa zemljom. Malo manje od 24 miliona agenata Kupera i šerifa Trumana, uzaludno su se borili da Pravda zavlada ovim prostorima. Lora Palmer, bila je zemlja u kojoj smo živeli. Lepa i privlačna, ali mlada i povodljiva, koketa sa svima, koju su mnogi voleli, ali koja je i mnogima smetala.

 

26 godina kasnije, Twin Peaks generacija je rasuta po globusu. Od Kanzas Sitija do Melburna. Sećamo se kako smo bežali od lika koji je znao da je Lilend ubica, pamtimo zastavu u Bariju, koju su pravili likovi iz Kluba studenata tehnike i na kojoj je pisalo FIRE WALK WITH ME. Još uvek nas prolaze žmarci slušajući Badalamentijevu Hook Rug Dance i Louise Dombrowski, kojoj ne vidimo lice, ali čije zanošenje kukovima, nikako ne bledi. Vrtimo film unazad i kada bi videli devojku čijom estetskom ponudom nismo bili zadovoljni, govorili bi: „Pa negde je između Odri i Done“ (Odron). Urezana nam je opaska Dejla Kupera, kada je pri prvom susretu sa Džozi uzdahnuvši pitao „Who’s the babe?“.  Snimali smo sve episode na VHS-u. Kupovali u Trstu, devojkama ploče sa muzikom iz serije. Uživali u genijalnosti Dejvida Linča, u koju smo se uverili mnogo pre toga i koja nije izbledela ni godinama posle toga.