Potičem iz novobeogradskih blokova gde je odnos između sivih i zelenih zdravstvenih knjižica, bio na strani ovih prvih. To je značilo da su većinu činila deca vojnih lica. I oni i mi, imali smo slična vaspitanja, možda bi se razlikovali u proizvođaču televizora, gramofona, koje smo imali, kao i u izboru kluba, za koji smo navijali. I jedne i druge delio je samo Brankov most od „svetla velegrada“.
E sad, ne znam da li su imali raniji fajront od nas, ali znam da sam ja gledao TV dok ne bi čuo „Beograde, gordi grade naš…“. To je za sobom nosilo i neizbežni gubitak vida, ali zato sad pamtim, kojekakve gluposti, od kojih ne mogu da kažem da kasnije nisam imao koristi.
Ipak, imao sam i ja ograničenja, na tragu vojničke discipline, jer sam ploču mogao da kupujem, jednom mesečno. Međutim, kad nas je preplavio novi talas, a ja neuspešno pokušavao da zabodem sve petice u petom osnovne „J.B. Tito“, „stege“ su počele da popuštaju. Zato su „Paket aranžman“, prva Azra, prvi Električni orgazam i mini LP Idola postali deo moje kolekcije za samo dva meseca. Okej, bio je tu i dupli LP „Mi volimo Zvezdu“, koji je najavljivao dvomeč Kupa šampiona sa Interom.
Električni orgazam je tako stigao u moj dom, prvo preko Paket aranžmana. Gledao sam u one moćne fotke članova (sva tri) benda na beogradskim lokacijama, divio se „Električnoj Marini“, kako je ponosno stajala pored tamo nekih „Vlade Idola“, „Gileta Orgazma“ ili „Koje Akrobate“. Neću slagati ako kažem da sam bio ponosan, jer smo iz istog grada. Sa 11 godina, nisam ni razmišljao koji su sve muzički pravci uticali na njih. Od njih sam počeo da merim muzičko vreme, da bi kasnije, naravno, redefinisao te početke.
Idoli su nastali i nestali, konfederacija Mladenović-Kojić, prirodno se razdvojila kao Češka i Slovačka, a konstanta zvana Orgazam, pržila je i kada je novi talas ulazio u 2.0 verziju sa sve „minismosami“ Stublićem ili „dajmijedandobarlizliz“ Hourom. Farbao sam školsku ogradu da bi nas oslobodili nastave, na kraju osmog razreda, kad smo zviždali „Kako bubanj kaže“ i to u trenutku kada su mnogi bubanj zamenili ritam mašinom.
„Distorziju“ sam čekao kao nekada „Odbranu i poslednje dane“ 425-462, broj Jugotona u Nušićevoj. Nađite mi jedan bend koji na svom petom albumu ima sa obe strane sve hitove. I zamislite njihovu muku kada su koju godinu kasnije pravili „Best of“. Od srednje škole smo se oprostili uz „Letim, sanjam dišem“. Noseća pesma je bila himna, „Igra rokenrol cela Jugoslavija“, kojoj je, ispostaviće se, nedostajala samo jedna reč, SKORO (CELA). Jer da je rokenrol igrala cela Jugoslavija, sada bi se ložili na Matićeve asistencije Džeki i Mandžukiću. U međuvremenu, počeo sam da obraćam pažnju na muzičke uticaje na Orgazam i shvatio da je „beogradsko filtriranje“ njihovih uzora, stvaralo jedan novi original.
Kad čujem bilo koju pesmu Električnog orgazma, neću odmaći dalje od „Komisiona“, Galerije „Sebastijan“, prave Rajićeve, svih pokojnih derivata „Tri grozda“, Kozare i Zvezde, pekare „Čarli“, obe strane Topčiderskog brda, jedne bašte u General Ždanovoj… I znam da svako od mojih vršnjaka misli isto, bez obzira da li ima firmu u Kanzasu, leči ljude u Kataru ili pokušava da „na foru“ dočeka prvi, upravo ovde.
Da se igrao po gajbama rokenrol, kao što smo mislili da jeste, Orgazam bi danas bio stadionski bend. Ne mogu da kažem da mi je mnogo žao zbog tih stadiona, jer je lepo videti ispunjene iste one sale, koje su punili tokom prethodnih decenija.
Novi album? Jedva čekam ploču, da je dodam na sve prethodne. Orgazam ima novi album, a NME koji je pisao o njima, više ne postoji. Merimo prolazno vreme, da bi videli GDE SMO SAD.
Zoran Panjković
