Original magazin, januar/februar 2016, 4. izdanje

KOM PLEMENU PRIPRADAŠ?

Kao što smo i imali bojazan – Adel, Star Wars i đuskanje u spotu za numeru Hotline Bling pretvorilo se u jednu pop-kulturu.

• Tekst: Marina Todorović
• Foto: Igor Pavićević

Preuzmite u PDF formatu

Ovaj natpis stajao je ispod redovne karikature Berija Švarca, ilustratora The New Yorker magazina. Crtež je prikazivao dva doktora kako daju dijagnozu posmatrajući muzičarku dok densuje u nečemu nalik futurističkoj kapsuli. Dakle, jedan šareniš, svaštara, ili eklektika, kako će gotovo svi koji govore za ovaj članak definisati pokulturu danas.

Ipak, i pored toga što sada „sve sa svime“ paše izdvajaju se grupe koje, kako to tumači Valentina Macura, etnolog, antropolog i osnivač supkulturnog festivala „Paralel“ imaju svoj organizovani mini svet u kom se kreću, stilizuju, zabavljaju, stvaraju… „supkulture postoje i danas, i postoje i kod nas, iako se ovde dominantna, pre svega medijska kultura, potrudila da aleternativna kultura i umetnost, budu totalno marginalizovane. Ali- prošetajte gradom, uđite u različite klubove, na koncerte i videćete da je sve i dalje tu – i stari dobri pankeri i metalci, a i mnogo toga novog, poput ljubitelja japanske anime i cosplaya, te skejtera i roškara… „

Opisujući „Paralel“, Macura nišani koliko je važno da glavni grad poseduje takvu vrstu dešavanja:

„Prvo izdanje festivala 2012. započeli smo u Kafani Mornar i to tribinom, jer znamo da je kod nas R’n’R zapravo i nastajao u kafanama. Bend Električni orgazam, osnovan je baš u Mornaru, tu smo na tribini imali stare i mlade snage – Vladu Džeta, Gileta, Rosu, Duleta Radulovića, ali i Olivera iz KKN. Ove godine, organizovali smo koncert Tajanstvenog voza, benda sastavljenog u čast tri decenije emitovanja istoimene kultne radio emisije Žikice Simića. Obeležili smo i sedamdeset godina Zvezde i Partizana, izložbom novinskih naslovnica iz prošlog veka.To je bila prilika da uđemo u svojevrsni vremeplov i vidimo koliko su se promenili javni govor i medijska estetika od 60-ih do danas. Prethodne godine, izložbom u DOB-u podsetili smo se ‘Otpisanih’ i organizovali šetnju njihovim stazama.“

Na pitanje kako bi opisala ovdašnje značenje reči supkultura, kaže: „Supkulture najjednostavnije možemo da predstavimo kao vrstu urbanog folklora i grupisanja po principu privremenog identiteta. Međutim 21. vek je više vreme individualaca, a posebno su mladi sve manje skloni takvom grupisanju. Ako danas možemo da kažemo da je jedan čovek = jedan medij jer ima mobilni da nešto snimi i pristup intenetu da to i objavi, to nas svakako dovodi do velike raznovrsnosti kako informacija, tako i stilova. A, uz toliku fuziju uticaja- stroge definicije u ravni (sub)kulture ne mogu da opstanu. Međutim, mislim da mladi ljudi uvek nalaze način da deluju buntovno i proaktivno. Ako imate roditelje koji idu na rok koncerte i još se ne odriču svoje stare kožne jakne, onda je negde i logično da tražite neki drugi način da iskažete svoju jedinstvenost.“

A kako je to bilo u vreme kada su se gramofonske ploče nabavljale „preko veze“ i kada je bilo normalno da se „ekipa“ okupi i ima i vremena i strpljenja da sluša sve pesme sa novog albuma, oslikaće upravo jedan od „starih snaga“ sa prve tribine „Paralela“ i muzičar, koga su prozvali apostolom hevi-metala, a koji-iako je u penziji (za muzičare ta reč, verovatno, nema značenje ) – i dalje svoje vreme „troši“ u studiju Radio Beograda – Vladimir Janković Džet.

„Kada si poslednji put odslušala ceo album?“, presekao je tokom razgovora, jedan od osnivača Crnih bisera, Tunela i Vlada Džet benda, koji su pečatirali nekadašnju jugoslovensku rok scenu. „Naš svet je bila muzika, mi smo za to živeli. Cela generacija. Svi su bili u muzici i slušali je. Radio Luksemburg je u to vreme bio ‘sveto pismo’. Konzumirali smo, pod jedan, britansku top listu. Ploča je bila suvo zlato i teško se dolazilo do nje. Imali smo kanale- ljude koji su nam ih donosili. Bile su samo tri stvari u životu mladih ljudi- igranka/bioskop/utakmica. A, igranka je bila jedino mesto gde si mogao da upoznaš devojku. Mi smo kreirali igranke, bili ‘prozor u svet’. Nije bilo informacije, mi smo bili informacija.“

Evocirajući uvodne korake „Crnih bisera“ objašnjava kako je onomad izgledalo kada se ne uklapaš, nego štrčiš:

„Vanzemaljci. Šta sad mi to – na struju, gitare, dugačke kose…“

Odgovarajući na pitanje da li su zbog te „dugačke kose“ imali problema i da li je upravo naziv benda „Crni biseri“- preuzet od naslova istoimenog filma koji se bavi maloletničkom delikvencijom- posledica toga što su se i oni- želeći da se izdvajaju- osećali delikventno, Džet memoriše: „Malo na ulici, i u školi. Imali smo problem sa direktorkom 14-e gimnazije, u koju sam išao. U prvoj postavi su svirali Slavko Božović i Ivan Božović sinovi Saše Božović (jugoslovenska lekarka i učesnica Narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije), koja je napisala knjigu „Tebi moja Dolores“. Zlatni dečaci, drugi bend je potekao iz iste škole. Mi smo hteli da budemo drugačiji od njih.“

Tražeći da mi protumači činjenicu da je njegova prva ploča bio Elvis Prisli, a da danas, imamo situaciju da neko bude Prislijevac, a da ujedno ide sa npr. martinkama na folk koncerte, Džet odgovara: „Čovek mora prvo da se opredeli šta ga interesuje, da zna ko je, ali i da ne bude slepo vezan za to, jer ta vrsta vezanosti vodi do pogrešnog izbora… Ne treba biti suviše zadrt – ovo me ne interesuje, jer i u tom velikom segmentu koji te ne interesuje uvek ima kvaliteta koji mogu da te oplemene, jer muzika i služi da ti oplemeni život.“

Dilema da li staviti zagradu (i odričnu rečcu u njoj) ili ne u rečenici „Punk is (not) dead“ pokušava da otkloni drugi član prve „Paralel-ove“ tribine, frontmen sastava Urbana gerila a danas urednik Nedeljnika i pisac Branko Rosić: „Kao muzika verovatno jeste. Ali, možda danas pankeri nisu oni s gitarama već desperadosi koji podrivaju sistem drugim sredstvima – kao Snouden i Asanž. Možda je Vikiliks novi Sex Pistols. Ker tu je borba protiv establišmenta.“

Slikajući današnjicu, poput onih doktora na ilustraciji karikaturiste The New Yorkera, Rosić daje sličnu dijagnozu: „Ako gledamo vizuelno, danas Rijana ima istu frizuru kao frontmen pank grupe Exploited. Tada je ta frizura bila šok a danas je modni trend. Danas i manekeni H&M izgledaju kao pankeri tako da tu nema bunta“.

Pokušavajući da razvežem „Gordijev čvor“ opasan oko panka kada se posmatra iz današnjeg dvogleda- pitanje za Rosića bilo je delegirano iz knjige sociologa kulture Dika Hebdidža „Potkultura značenje stila“. Hebdidž kaže da su pankeri „voleli da ih mrze“, misleći na one britanske (možda zato danas na martinkama iz najnovije kolekcije piše „Punk is the last interesting thing that happened in this country“).

„Nas pankere, trebalo je , ako ne baš da mrze, bar da vide da smo različiti – ekipa iz škole i roditelji i sve ono što je predstavljalo deo svakodnevnog života. U godinama panka čitali smo knjigu ‘Paklena pomorandža’. Od filmova, „Taksista“, „Made in Britain“ i „Quadrophenia“. Voleli smo i film „Rude boy“ o Clashu.“

Preuzmite u PDF formatu

Kako bi ponovo zašrafili sve potkulturološke šrafove, koji su odvrtali prethodni čitači, naredni tumač- kulturolog Maja Vukadinović dala je svoje naučno viđenje:

„Eklektika je po mom mišljenju ključna reč koja objašnjava supkulture u današnjem Beogradu. Potkulture su pomešane, a pojedine su, poput hipstera, već deo mejnstrima. Tako je bilo i ranije – mejnstrim kultura je uvek, posle određenog perioda, ‘usisavala’ pojedine potkulture. Setimo se samo hipika u Americi, koji su preko noći cveće u kosi zamenili japi garderobom. Različite potkulture postoje u gradu. To su hipsteri koji se mogu sresti u Savamali, hevi metalci koji ne propuštaju svirke u Domu omladine, gejmeri, poštovaoci japanskih mangi, LGBT zajednica… Sve ove različite grupe, izuzev možda hipstera, nisu velike i za razliku od pre 30 godina kada smo imali nekoliko vrlo specifičnih potkultura – sada imamo mnogo više, ali manjih supkultura.“

Mladi, danas, bez obzira na to koju kulturu uvažavaju, nose Converse patike, popularne starke. Svako sada može da nosi starke, ali tu više- nema bunta, nema poruke, nema suštine. Vukadinovićeva, dodaje i to da su hevimetalci, možda, najverniji poklonice svog „geta“: „Verujem da postoje mladi za koje je pripadnost supkulturi mnogo više od imidža i određene poze. Tvrdim da su manje supkulture u svakom pogledu autentičnije: recimo- hevi metalci u Beogradu zaista žive u skladu sa svojom supkulturom. To za njih nije samo „kostimiranje“ za izlazak petkom uveče.“

Da bi ovaj članak bio fer plej borba stavova i mišljenja, neophodno je bilo utkati i ono što mlađe generacije imaju da kažu o supkulturaškoj pozornici. Lea Stanković, digitalni kreativni menadžer Communis DDB, jedna od onih koje možemo nazvati spomenutim yuccie (mladi urbani kreativci) odbacuje Dik Hebdidževo viđenje potkulturnih stilova: „Supkulture, u smislu u kom je Hebdidž pisao o njima, danas ne postoje. Tokom ’80. godina supkulture su bile definisane kroz modu, muziku, šminku, ples, drogu i mesto okupljanja. Danas nam je daleko teže da utvrdimo postojanje supkulture – delom i zbog mobilnih tehnologija koje omogućavaju zatvorene grupe komunikacije i lako identifikovanje sa određenom grupom kroz nekoliko postova na društvenim mrežama, koje ne mora da znači i pripadanje. Razlika između trenda, mode i supkulture postaje sve zamagljenija.

Lea na ovu temu postavlja nekoliko upitnih i crta drugačiji ugao: „Da li hipsteri zaista imaju neka ubeđenja koja ih ujedinjuju? Da li su i pankeri to imali ili su samo imitirali jedni druge da bi pripadali toj grupi, da bi se razlikovali od većine? Sada sa distance i sa velikom dozom nostalgije gledamo na hipije, pankere, tedijevce i naknadno im pripisujemo određene ideale i uticaj. Danas je razlika to što imate paradoks gde osoba koja izlazi na tzv. alternativna mesta, tvrdi da je antiglobalista i anarhista i sve to demonstrira kroz svoj izbor brendova – recimo martinke ili starke, koji su sve samo ne antiglobalistički.“

A da globalizam uvek na kraju ima završnu reč, govori i činjenica da Stankovićeva sličnu situaciju opisuje i u inostranim šetnjama kroz puteve onoga što je, u datom trenutku, moderno: „Omiljeni primer mi je festival kreativnosti u Kanu, najveći festival za oglašivače i reklamne agencije. Tamo dominiraju mladi, beli muškarci ispod 40 godina sa bradom ili brkovima, u patikama i sa naočarima. Dakle – neki od najkreativnijih ljudi na svetu zapravo jako liče jedni na druge i u tom smislu ne pokazuju ni trunku nezavisne misli ili originalnosti.“

Pri svođenju računa za slova i reči, pada mi napamet jedan naslov „When Radio Was the Boss“ (koji sam spomenula Džetu) i da je možda, danas, onaj ko sluša kvalitetan radio najveći alternativac i supkulturaš. Vladimir Janković Džet, arhaično tumači moje pitanje da li mu smeta to „when“: „Niste vi mladi svesni, radio je i dalje šef. Čujete muziku, ali ne konstatujete, ostaje vam u uhu neki zvuk, informacija. Dok TV, svi ti video efekti zahtevaju punu pažnju.“

Prva stanica bila je Delijska ulica broj tri. Tu je živela prkosna i lepa Marija, skojevkaa koja se borila protiv fašista. Sledeća stanica bila je Kosančićev venac (na kojem su snimani brojni filmovi, među kojima i „Maratonci trče počasni krug“) – i čuvene stepenice na kojima Prle, kojeg je tumačio Dragan Nikolić, dobija šamar od fašista.

Delijska 3 – zgrada u kojoj je „živela“ prskosna i lepa skojevka Marija, čiji je lik tumačila Zlata Petković.

Ova scena je po mnogima jedna od najupečatljivijih, s obzirom na to da je Prle baš tada odlučio da stane na kraj fašističkoj vladavini.

Stepenište na Kosančićevom vencu, na kojem Prle dobija šamar od fašista i odlučuje da stane na kraj fašizmu.

Beograđani su juče obišli i pristanište, Savamalu, ali i zgradu Arhiva Srbije, gde je bila „smeštena“ Specijalna policija i njen šef Kriger kojeg je maestralno glumio Stevo Žigon. U Ulici Zmaja od Noćaja ubijen je pravi Kosmajac. Na Dorćolu, u Ulici Miće Popovića završena je nostalgija ka čojstvu i junaštvu 70-ih i 80-ih godina.

U Domu omladine, koji je sinoć, svečanom akademijom obeležio i 50 godina rada, organizovana je i izložba fotografija sa snimanja kultne serije, a sve u okviru obeležavanja 70 godina od oslobođenja Beograda od fašizma.

Na izložbi su predstavljeni i autentični komadi odeće i kape po kojima pamtimo junake iz „Otpisanih“

– Kao festival koji se bavi pop i sub kulturama, odlučili smo da se ove godine pozabavimo i onoj autentičnoj u okviru koje svakako spadaju i “Otpisani”. Oni su zaista mitski deo naše pop istorije. Na izložbi su predstavljene fotografije sa snimanja prvog serijala, vremena najveće popularnosti serije i njenih protagonista” – rekla je za „Blic“ Valentina Macura, direktorka festivala “Paralel”.

Sa spoljne strane Doma omladine, izloženi su i stripovi sa tematikom najpoznatijih junaka iz 70ih i 80ih godina, poput Mirka i Slavka, “Balkan ekspresa” ali i “Otpisanih”.

Ovuda su koračali „Otpisani“ Video

Iskoristite jedinstvenu priliku i prošetajte se po lokacijama na kojima je snimana legendarna serija „Otpisani“. Tura u okviru Festivala „Paralel“ počinje u subotu u 13 časova u Domu omladine. MONDO je imao ekskluzivnu turu.