Zoran Čalić je gitarista, pevač, autor i fontmen istoimenog četvoročlanog benda, koji će nastupiti, u petak, 14. oktobra, u KC Gradu, a u okviru 5. Paralel festivala.
Za većinu, sve je jasno ako kažemo da je on jedan od osnivača i dugogodišnji član kulnog benda Majke, a oni drugi, koji već godinama prate njegov rad, znaju je da je reč o jednom od retkih autentičnih boraca za rokenrol na našim prostorima.
Kako je izgledalo počinjati 80-ih godina XX veka, u jednom malom ex -Yu gradu, te o zarebačkoj sceni 90-ih, kao i o saradnji i razlazu sa istinski kontraverznim Goranom Baretom, te o aktuelnoj slovenačkoj alternativnoj sceni…, Zoran Čalić, pred beogradski koncert, u razgovoru za Paralel.
Kako su izgledali tvoji muzički počeci?
Moji muzički počeci vezani su za Vinkovce, grad u kom sam rođen i gde sam završio osnovnu i srednju školu. Prvi bend smo napravili moj najbolji prijatelj (Alen Marin) i ja , negde krajem osamdesetih, jer je u to vreme grad bio prepun ljudi koji su se bavili muzikom, ali i svim drugim oblicima umetnosti, pa smo tako sretali i upoznavali slikare, vajare, strip crtače i naravno muzičare. U to vreme je u Vinkovcima bilo lako pasti u svet muzike, jer je u gradu bilo puno bendova, raznih žanrova.
FOTO: Marko Alpner
Godinama si bio član kultnih Majki i sarađivao sa jednim od najkontraverznijih muzičara sa ovih prostora, kako je ta saradnja izgledala i neizbežno pitanje – zašto se završila?
Nakon Vinkovaca i srednje škole, moj prvi bend „Pokvarena mašta “ se raspao i ja sam nakon toga otišao u Zagreb. Tu sam takođe i dalje sretao jako puno ljudi iz Vinkovaca, između ostalih i Bareta i ostale dečke iz benda Majke.
Tada su se, početkom devedesetih i Majke raspale, zapravo, raspala se prva postava benda. U to vreme sam se u gradu viđao najviše sa Baretom i bubnjarom Korozijom , njih dvojica su me pozvali u grupu i tako smo počeli da sviramo i radim na novom, drugom po redu albumu “Razdor”, 1992.
Naravno, bilo je tu svega i svačega, bili su periodi kada nam je išlo bolje i periodi kada smo bili na dnu i to uglavnom u zavisnosti od stanja u kojem je bio pevač .
Ja sam, ponukan tom ružnom atmosferom odlazio dva puta iz benda i vraćao se, da bih se opet našao sa Baretom 2007. godine u Zagrebu i tada smo odlučili da ponovo krenemo sa svirkom. Skupili smo staru ekipu, bili su tu skoro svi momci iz postave albuma „Vrijeme je da se krene“, no idila nije dugo trajala…, i tako, nakon par godina pevač i frontmen opet menja ekipu i ubacuje ljude, sa kojima se u suštini, nikad nisam nešto posebno slagao, mjenja ime banda, dodajući svoje ime ispred imena banda.
Tu je već počeo raspad sistema za mene, to je bila negde 2012. godina. Te godine, snimili smo poslednji studijski album i osvojili hrpu priznanja od publike i kritike. Tada sam pomislio, hajde nije sve gotovo i nije sve tako crno, no međutim, svirke su bile katastrofa, meni je to bilo mučno za gledati.
Poslednji koncerti na kojima sam svirao su izgledali zaista grozno! Nakon samo 10 minuta svirke, frontman je toliko izvređao sopstvenu publiku, da ga je publika počela gađati svim i svačim, od flaša i konzervi piva, do kamenja, to je letelo na sve strane, tako da sam jedva izvuko živu glavu, a par puta se publika htela i fizički obračunavati sa njim, to je bilo gadno. Tu je za mene bio kraj te priče. Nije više bilo nikakvog veselja, kamoli zadovoljstva što sviram, a nije bilo ni one atmosfere koju smo imali npr. sredinom devedesetih.
FOTO: Marko Alpner
Gde vidiš uloga muzičara i rokenrola danas, kada je rok postao nešto kao marginalna pojava?
Čudno je vreme u kojem živimo…, baš jako čudno, sve je površno iako kao imamo pristup do svih informacija, ali izgleda da nikog nije briga. Za mene je rokenrol muzička forma u kojoj se najbolje osećam i u kojoj se mogu izraziti, tako da ja muziku doživljavam kao spas i utehu u ovim vremenima, koja nisu laka ni za muzičara, a ni za „normalnog“ čoveka.
FOTO: Marko Alpner
Kakva je rok scena Slovenije gde danas ziviš i radiš?
Postoji mala, ali moćna r’n’r scena u Sloveniji i polako se podiže. Postoje mali, srednji i veliki klubovi u kojima se svira, različiti sastavi koegzistiraju i uzajamno se pomažu. Ljudi uglavnom sviraju u dva, tri ili četiri banda, ali takođe što je bitno za scenu reći je i to da npr. u Ljubljani postoji celi jedan mali grad, zapravo stara industrijska četvrt, gdje su te industrijske hale ili prostori pretvoreni u vežbaonice i male studije, tu možete sresti i ljude koji popravljaju pojačala i gitare, a takođe ćete sresti i dvadesetak bendova, koji tu vežbaju i rade, tako da je sve nakako povezano, zbog tih stvari scena raste!
Ja sam upravo na tom mestu, pronašao ljude za svoj bend, tako da smo i mi deo te ekipe!
Intervju – Zoran Čalić
Šta nas očekuje na tvojoj beogradskoj svirci?
Na našoj svirci Vas, pre svega, očekuje promocija albuma „U moru i plamenu“, plus ponešto starih, ali i novih pesama koje sviramo. Želimo se predstaviti publici sa našim pesmama i videti da li još ima smisla svirati rokenrol i biti svoj. Pozivam sve ljude koji vole muziku da dođu, da nas čuju i vide i onda ocene koliko je rokenrol još živ , pustimo pričice i razne teorije, zaboravimo na internet bar jedno veče. Ljudi , slušajte električne gitare, bubnjeve i ostale instrumente, slušajte kako ljudi sviraju i kako predstavljaju svoju priču, na koncertu će biti puno zanimljivih i uzbudljivih stvari, i zato dođite u KC Grad 14.10. Vozdra:)
Valentina Macura
