Film BBC-ijeve autorke Džoane Švarc (Johanna Shwartz), “Moraće prvo da nas ubiju”, predstavlja najpotresniji filmski dokument u selekciji prvog Festivala Muzičkog Filma – Paralel Vision /na programu u sredu, 14. septembra, u 19 časova/.
Ovaj dokumentarac prikazuje surovu svakodnevicu Malija, nekada zemlje raskošne kulture, a pre svega bogatog muzičkog nasleđa, dok je danas tamo na snazi džihadistički režim koji je, između ostalog zabranio i muziku, u svim formama.
Rediteljka filma, Džoana Švarc, u razgovoru za Paralel, objašnjava zašto se opredelila baš za ovu temu i šta je i sama doživela, snimajući u zaraćenim područjima Malija.
Kako ste došli na ideju da se bavite baš ovom temom, s obzirom na to da ljudi retko razmišljaju o položaju umetnosti i umetnika, u ratnim okolnostima?
Često sam bila svedok eksplozije kreativnosti, baš u sredinama u kojima se dešavao ili se tek završio neki težak period rata ili represije. Mislim da te dve stvari često idu zajedno. Pričanje priče o ekstremističkom preuzimanju vlasti na Maliju, a kroz pesme i kroz vizuru muzičara, delovalo mi je kao najprirodniji put, da se ispiča ova priča, a posebno imajući u vidu koliko je muzika bitan i integrativan deo kulture Malija generalno. Jer, muzičari su zaista srce te zemlje.
Često je teško autsajderu da razume sukobe unutrar jedne zajednice. I u Maliju je aktuelna neka vrsta građanskog rata, šta ste Vi kao očevidac spoznali da je njihova okosnica podele?
Ima mnogo država sa unutrašnjom podelom, uglavnom se svodi na percepciju, da jedna grupa ima moć – odlučivanja, privilegije, pristup dobrima…, dok druga to nema. To je slučaj i u Maliju, narod na severu zemlje se osećao marginalizovano, u odnosu na vlast, koja je locirana na jugu. Tako su se stvorile čitave decenije neprijateljstva i loših pobuda. Istina u tim okolnostima postaje sve zamršenija i neprepoznatljivija. A stvarnost je takva kakvu smo i zabeležili u ovom filmu.
Viktor Frankl je pisao da se u zarobljeničkom period najradije sećao običnih, malih, svakodnevnih stvari iz života na slobodi. Kada se jedna od protagonistkinja filma, nostalgično priseća kako je u srednjoj školi imitirala Madonu, to dosta podseća na ovaj primer. Kao da se vodi i paralelna borba, unutar pojedinca, da sebe sačuva?
Ne bih smela da pričam o osećanjima i iskustvima ljudi koji su prošli korz strahote rata i zarobljeništva, ne bi bilo fer, jer nisam to iskusila, ali deluje mi da je to što ste naveli, verovatno sasvim tačno.
Na Zapadu se često misli da se, svi ljudi koji dolaze iz muslimanskih zemalja, manje ili više isto ponašaju i isto razmišljaju. Ali upravo u ovom filmu, vidimo da to nije istina. Kakvo je Vaše iskustvo, da li se zaista toliko razlikujemo kao ljudi, ukoliko dolazimo iz različitih kultura?
To je upravo jedan od razloga zbog kojih sam i snimila ovaj film, da doprem do ljudi koji imaju ta tvrda uverenja da je Islam po defeiniciji ekstreman i nasilan. Muka mi je kada čujem da ljudi pričaju o Islamu i Muslimanima loše, kao o opštem mestu. Kao i sve religije i Islam ima puno interpretacija, i da, neke su zastrašujuće, ali neke su i predivne. Svet je složeno mesto i stvari se konstantno menjaju i prožimaju. Delimična uloga ovog filma je i da predstavi jednu grupu Muslimana, koja će upravo preispitati određene stereotipe.
Da li ste ostali u kontaktu sa učesnicima filma, znate li kako su se razvijali njihovi života, nakon snimanja?
Srećom, postoji fejsbuk, koji mi pomaže da se sa nekim od njih čujem svaki dan.
Koja je sledeća tema kojom ćete se baviti, ostajete fokusirani na Afriku i njene probleme?
Nastaviću da ispitujem priče u kojima se sudaraju muzika i geopolitika, u svakom ćošku planete.
Valentina Macura
