Posle više od jednog veka postojanja, film se vraća tamo odakle je i krenuo. Ponovo je, bar u onom svom najeksponiranijem, holivudsko-studijskom obliku, postao cirkuska zabava. Samo što se danas cirkusi, jedva nešto promenivši suštinu, mimikrično i valjda od milošte, zovu šoping molovima. No, ničeg lošeg nema u tome. Ako ste od ovog stogodišnjeg filmskog nasleđa naučili i navikli da dobijate nešto više od cirkusih senzacija, ionako vam je već jasno da šoping mol mutipleks nije baš najbolja lokacija za nalaženje zahtevnijih sadržaja. S druge strane, koliko god neki od nas plakali za vremenima kada bioskop nije bio tek sala za ručavanje (kokica), ni najtvrdokorniji nostalgičari ne mogu tek tako da zastupaju tezu kako film nema šta više da pokaže. Još uvek se prave zanimljivi, provokativni i izazovni filmovi o kojima se razmišlja i priča, bez obzira da li ih neko smatra dobrim ili lošim, još uvek je film magija i alhemija, polje za dokazivanje najkreativnijih umova. I još uvek takav film ima gde da se gleda. Samo što su ga holivudski žreci komercijalnog boga gurnuli u rezervate širom sveta, koje (valjda opet mimikrično i iz milošte) zovu festivali.
A kao što vidimo, kako je na redovnom repertoaru prostora za zahtevnije filmove sve manje i manje, filmskih festivala je sve više i više. Ne samo kod nas, mada je kod nas intenzitet njihovog širenja gotovo endemska pojava. Biće da je to stoga što onaj drugi rezervat, zvani arthouse bioskop, nikako da zaživi i pored niza pokušaja poslednjih godina.
Bilo kako bilo, eto još jednog festivala pred vama. Kao ideja živi već neku godinu i logičan je nastavak supkulturnog projekta „Paralel“ i njegovog programa „Paradocs„, u okviru koga je predstavljen niz dokumentarnih muzičkih filmova. U odnosu na „Paradocs“, festival Paralel Vision ide korak dalje, i u svoj koncept, pored dokumentarnih, uključuje i igrane filmove, i to sve one koji na bilo koji način, posredno i neposredno, imaju veze s muzikom. Namera je da se ide u širinu, i da se predstave filmovi koje s muzikom povezuju različite niti. Tako u ovom svom prvom izadnju Paralel Vision ima i jedan konvencionalan biografski film (Tim Maja), kao i jedan nekonvencionalan (Nina). Ima jedan ‘produženi video spot’ (Uništeno srce) i jedan tipičan mjuzikl (Urbana porodica), jedan pravi coming-of-age s rokenrol pozadinom (Spajk Ajland) ali i dva filma čija se povezanost s muzikom iskazuje na posve drugačiji, rekli bismo i originalan način. To su Hunky Dory, svojevrsna igrano-filmska adaptacija legendarnog albuma Dejvida Bouvija, te Uzvodna boja, čije su slike i zvuci, kako je to već po premijeri primećeno, organizovani po principima muzike, uključujući „upotrebu repeticije, ritmičke strukture i antifonije“.
I pri izboru dokumentarnih filmova načinjen je sličan pokušaj. Ima tu i istorije (Dobra stara Frida) i političke istorije (Zvezde iza gvozdene zavese), ima i socijale (Filharmonija s deponije) i aktuelnih dešavanja (Moraće prvo da nas ubiju), te fenomenologije stila života (Rokabili svet) i novih muzičkih pokreta (Favela fank, pogled iznutra).
Na isti način je vođeno računa da izabrani filmovi ne budu samo oni koji su ‘miljenici festivala’ i kritičara, već i oni koji su izazvali, kako se to uobičajeno kaže, kontroverze. Tako je tu i širom sveta nagrađivana „Filharmonija s deponije“, i „Uzvodna boja“ kultnog reditelja Šejna Karuta koji kritika naprosto obožava, ali i „Nina“, najpre iskasapljena a onda i sahranjena od strane te iste kritike.
Naravno, ima tu i nedostataka, kao što ih ima verovatno na svim počecima ove vrste. Verujemo da će ih već dogodine biti manje, a da će ponuda filmova biti veća i, u muzičkom smislu, sveobuhvatnija.
Dotle, gledajte filmove koji će vas nadahnuti i podstaći da pričate o njima.
Dragan Petrović
Pročitajte i sledeći tekst…
