Poslednja u nizu dokumentarnih storija koje se bave rekonstrukcijom života čuvenog muzičara Džoa Stramera (Joe Strummer), vođe kultnog pank rok sastava Kleš (The Clash), je film “I Need a Dodge-Joe Strummer on the run”. Nakon skorašnjih premijera u Londonu, Barsi, Riju…, film stiže i na 4. Paralel, u Kinoteku u Kosovskoj. Ovaj muzički dokumentarac dolazi nam iz Španije i Engleske, tačnije iz Londona i Andaluzije, gde je sniman. Reditelj i producent filma Nik Hol, Englez, rođen na severoistoku Velike Britanije, koji već 20-tak godina živi u Barseloni, film je započeo iz čistog entuzijazma, a završetak su donacijama, pomogli i fanovi Kleša. Hol, koji se prethodno u filmskoj industriji oprobao u ulogama montažera, producenta…, kao veliki poštovalac Stramera i Kleša, a i sam nastanjen u Španiji, zainteresovao se za Stramerov “španski period”, o kome se prethodno malo znalo i rešio da i rediteljski potpiše svoj prvi film.
Kako ste uopšte saznali za taj španski period života Džoa Stramera?
Kada je Stramer umro, 2002. godine, javila se velika potreba da se rezimira njegov život, među njegovim prijateljima i poznanicima, ali i šire među poštovaocima onoga što je radio…, tome je dosta doprineo i biografski film Džulijana Templa. Pošto sam i sam Kleš fanatik, na jednom on-line formu, slučajno sam došao u kontakt sa Eduardom Rubiom, koji je tu ostavljao priče o svojim susretima sa Stramerom u Andaluziji. Odmah sam video da je to nešto što do sada nismo znali o frontmenu Kleša i periodu nakon raspada benda. Počeli smo zajedno da rekonstruišemo taj period, ali ne samo kao niz odvojenih anegdota…, već sa željom da odgonetnemo šta je zapravo taj “beg” u Španiju, za Stramera predstavljao. Tako smo došli i do narativa za film, a vođeni njegovom potragom za izgubljenim kolima (engl. dodge).
Andaluzija je i danas veoma egzotična oblast, u filmu čujemo “Spanish bombs” otpevane i odsvirane na tipičan flamenko način. Kako ste Vi lično doživeli to podneblje, snimajući tamo?
Andaluzija je predivna zemlja, koja pleni kulturnom, i istorijom i sadašnjošću, a posebno Granada. Bio samo tamo i pre snimanja filma, ali film je bio izgovor da opet odem. Za mene, ukratko, nema boljeg mesta za biti i posetiti.
Ako ne grešim, i finansiranje ovog filma je bilo u veoma “Kleš stilu”, pri kraju su dosta pomogli i fanovi benda svojim prilozima?
Tako je, i mnogo sam zahvalan toj velikoj grupi velikodušnih ljudi, koji su svoj, sasvim sigurno – teško zarađeni novac, investirali u snimanje ovog filma, a sve kroz našu kraudfonding (crowdfunding) kampanju. Mislim da je to odličan alternativni način prikupljanja sredstava za nezavisne umetničke projekte, pa i film.
Da li ste otkrili nekog novog, do sada, nepoznatog Stramera, nakon snimanja filma?
Pa Stramerov život je zaista bio studiozno proučavan, a posebno nakon njegove smrti. Međutim, sigurno da njegovo “lice” koje vidimo u ovom filmu, nije ono, koje uglavnom znamo i koje se uklapa u sliku velikog i dominantnog idola pank rok scene. Ovo je Stramer, semtimentalniji i ganutiji rekao bih, na jednoj ličnoj raskrsnici, gde uviđa da će mu budućnost (nakon raspada benda) verovatno biti nešto sumornija, od tek nedavne prošlosti.
Kao velika zvezda, frontmen Kleša je “incognito” došao, u jednu ipak malu sredinu, kakav je uticaj ostavio u Granadi i Andaluziji?
Popriličan uticaj, posebno na one koji su sa njim sarađivali u Granadi i Madridu, najviše na članove benda 091, koji je producirao. Možemo samo da zamislimo scenu kako svetski poznata rok zvezda, skromno ulazi u mali zapušteni bar i pita lokalnu ekipu muzičara da li može da vežba sa njima? Danas se mesto gde se taj bar nalazi zove Trg Džoa Stramera i zauvek ostaje povezan sa njim.
Zašto su njegova kola – “dodge” bila toliko važna za njega, a i za ovaj film?
Džo je bio veliki romantik i deo toga je bila i njegova pasija prema klasičnim modelima američkih kola. Sa druge strane, ta potraga za u suštini, običnim kolima, kruženje noću ulicama Madrida…, deluje da je bilo tu da mu skrene misli sa pravih problema, što je zapravo bio raspad Kleša. Istovremeno dvosmislnost reči Dodge (naziv za vrstu američkih kola, ali i izraz koji označava izbegavnje udarca, problema…) svakako ovde nije slučajna, on je bio na ličnoj raskrsnici i mi smo to zato i iskoristili za lajt motiv i sam naslov filma I Need a Dodge.
Znamo da je film učestvovao na brojnim filmskim festivalima, a kakve su reakcije Stramerovih fanova širom sveta na film?
Fanovi su zadovoljni, ali više me brinula reakcija filmskog sveta i kritike, ali posle toliko poziva na razne festivale i posebno nakon Specijalne nagrade žirija In-edit festival u Barseloni, nemam šta više od toga da tražim.
Film Nika Hola I Need a Dodge, premijerno će biti prikazan u sredu, 7.oktobra, u Kinoteci u Kosovskoj ulici, od 20 časova, u okviru 4. Festivala Paralel.