U punoj snazi
Furiozno stavljanje tačke na ovogodišnju premijeru festivala Paralel
Po jednoj davno zapamćenoj, dakle interesantnoj teoriji, postoji tvrdnja da je najlepše izaći u grad četvrtkom i nedeljom. Vikendom izlaze svi, radnim danima ćeš najpre naleteti na one koji nikako u životu ne mogu bez kafanskog „stonda“ – ostaju pomenuta dva dana kao najbolja prilika za provod, uklještena između sedmične Scile (prenatrpanost) i Haribde (dosada).
Sinoćni maestralni koncert Velikog prezira, benda koji je u domaćim okvirima najneoštećeniji izneo tranziciju iz devedesetih kroz prvu dekadu novog milenijuma, potvrdio je ovaj sud na najlepši mogući način. Očevidaca nije bilo previše (više od 70, manje od stotinu), ali nije bilo ni zalutalih, već su sve sami poštovaoci i dobri poznavaoci opusa grupe pohrlili u Gun Club, rešeni da se dobro provedu. Bend im nije ostao dužan, pruživši u osamdesetak minuta permanentnog poništavanja vremena i prostora bogovsku svirku jedne sada već sasvim sazrele i ozbiljne, a opet tako šarmantne i ležerne postave.
Kad smo već kod ljudstva, novajlija na basu je Boško iz svima-koji-su-ih-videli-uživo-dragih Straight Mickey and the Boyz, najperspektivnijeg srpskog rock sastava trenutno. Ovaj mladić ne samo što je dodatno zategao zvuk grupe sa svoje četiri žice već doprinosi i u scenskom segmentu nezaboravnim plesom u mestu, kao da struja prolazi kroz njega. Uz prekaljene muzičare, kakva su dva Roberta (Radić na bubnjevima i Telčer na gitari) i naravno, duša benda Kole, bilo bi iznenađenje da sa bine konstantno ne pršti kada svira Veliki prezir. I prštalo je, samo tako.
Na Koletovoj beloj gitari mogu se primetiti delovi sa kojih je otpala farba, a čim su se raspoloženi i nasmejani momci uključili u struju više nije bilo misterija zbog čega. Kao na traci su se ređale numere (Gubi me sudbina, Svi se spustite na pod, Konj, No no, Reke teku brodovima…) iz svih perioda rada grupe, dok se na sceni odvijao prizor potpunog, pravog dečačkog predavanja muzičkim demonima: Radić razvaljuje bubnjeve, Kole mlatara kosom na sve strane, vadeći, kao pokeraš kečeve iz rukava, arhetipski sonične rifove, u čemu mu „bratski“ pomaže Telčer. Ovaj gitarski par uigran je kao Romario i Bebeto na Mundijalu u Americi 1994. Zvučna slika je konstantno moćna i raznovrsna, od meditativnih psihodeličnih segmenata preko „prljavog“ rokerskog gruva do hardcore punk ekscesa – ako je možda nekad i bilo umesno pominjati bend u kontekstu tzv. vojvođanskog popa, ti dani su odavno prošli. Sporosagorevajući zenit ove grupe je i dalje u jeku, i nesvodiv je na samo jedan pravac.
Publika je, naravno, uživala i ovacijama čašćavala bend u svakoj (kratkoj) pauzi. Gotovo svaka pesma ispraćena je igranjem i skakanjem sa naizust naučenim stihovima na usnama. Atmosfera je domaćinska i neposredna, a kratki dijalozi Koleta sa publikom bili su urnebesni („Je l’ vam dobro?“ „Jeste!“ „Je l’ vam glasno?“ Jeste?“ „Hoćete da smanjimo?“ „Neee!“ ili „Koleee…“ „Moliiim?“ „Skini se!“). Grupa svira na bis Probudi se sine, Novčanik i zaključnu Samo tebe znam (sa sve onim genijalnim rokerskim kratkim skretanjem sa šina nakon prve dve strofe) koja izaziva amok kod svih prisutnih, posle čega se Kole toplo zahvaljuje i obećava još svirki u bližoj budućnosti, „čim izađe album“.
