Ali šta ovde danas predstavlja taj čuveni građanski koncept?

Možda jedan Bjela, koji pilji upadljivo ženama u grudi tokom poslovnih razgovora, kako bi ih možda dekoncetrisao, zbunio, pa se to kao znak raspoznavanja širi dalje? Da li je Proglas-B(i)jela borac za: pravdu, ženska prava (?!), demokratiju ili prisusustvo CG/hercegovačkog entiteta u našoj šumadijskoj provinciji, te prikupljanje novca za svoje projekte i smeštanje svoje porodice u rang neke nevidljive robovlasničke Srbije?

Mali omaž M. Kaporu i aoristu: Rimljani jeđahu ležeći

Meni je ustvari ovaj robovlasnički, surovi sloj postao veoma vidljiv i nema nikakve veze s aktuelnom vlašću. Borba patricija i plebejaca se vodi od kad je sveta i veka, ali ovi patriciji su jako perfidni, a plebs totalno uništen.

Slavimir Stojanović FUTRO sa suprugom, nije predsednik, a ni premijer, a ni nije ni Bjela, a kamoli tek jedan… Brega, ali moćni su, itekako.

A kome je to, izvinjavam se zaista, u 2020im bitan vođa bosanskog benda iz nekadašnje Jugoslavije, osim naravno Branku Rosiću, nosiocu ordena britanske krune, ali za šta beše? Pa za saradnju s Bregom, ok, a Brega beše, kome je on danas bitan i zašto? Pa npr. Rosi…, a ok.

A kad smo već kod toga, koje to životne teme pokrivaju Nedeljnik, Radar, pa i nesrećni Danas (slabo se čitao i kupovao još/već 2001), kome su bitni i koliki su im zaista tiraži i/ili čuveni klikbajtovi? Tu se verovatno dobijaju i odgovori na mnoga od retoričkih pitanja ovde ispostavljenih. 

Međutim, Brega bi i mogao da bude bitan, budući da je zapravo isto tako gotovo nevidljivo postao jedan od najmoćnijih magnata nekretninama u regionu sigurno, a možda i šire.

Kako uopšte izgleda ulazak u krug velikog kapitala i visokog internacionalnog društva? Da li uvek počiva na nečijoj krvi, bedi, pljački, nesreći? Nikad nisam verovala da je tako. Ali naš čovek, od Berlina, preko Kopenhagena i Pariza, dobro zna da nikad za svog života ipak neće ući u najuži krug te elite, ma koliko napredovao. A izgleda da se sve vazda vrti oko klase, kako stvari stoje, dobro zna Jelena UNDP Marinković Macura.

Čudno, ali moj otac, oko čijeg se kapitala cela ekipa hijena sjatila, je ceo svoj život težak antiklasista, upisana sam namerno, kao i brat, u dalju školu, s puno Roma, jer je van velikih raskrsnica, domaći proizvođači i brendovi maltene po svaku cenu (izvini Alfa plam, ali ringle su otkazale već posle par meseci), Zdravko Herbiko, štampana Politika i sl.

Međutim, vremena se menjaju, pa i ljudi, a kako bi rekao moj drugar Vuk Berliner (iskusni Petničar), koji se grozi naših ovdašnjih okolnosti: Dobri su Nemci, stigneš do samog vrha firme, ali da bi ušao u upravni bord, moraš da budeš visoki, zdravi, muški Arijevac. A zna čovek normalno da nikad neće biti ni visok, ni Arijevac, a hoće baš u bord, mora onda nešto drugo da se smisli…, hm.

Verujem da je manje više to neki univerzalni grubi scenario, mislim, verujem ovako neiskusna, mada svačega se nagledah u poslednjih godinu dana. Ono što me dodatno, skoro pa zabavilo, kako se ljudski treš ponosi svojom sramotom (ja sam bar vaspitana, da bi bilo sramota da kradem, ubijam, lažem, maltretiram, a posebno radi ekonomske koristi, a tek najbližu rodbinu i prijatelje!!), tako me fascinirao fb post Energetskog eksperta s Vračara gde se hvali nekim obredom ulaska u izvesni krug ljudi, ali za to mora nešto svoje da se da, navodi on. Podseti me i nas, A. Macura, šta si ti ikada ikome svoje dao, da se ne bavimo sad ovde onim šta si sve oteo.

Ukratko, prava je fora biti bezočno đubre, spremno na krađu i zašto ne – i na ubistvo?

Da li je npr. jedan BEM i počasni BU prijatelj, spreman da ubije?

Biće nagrađenu ulaskom u jako fino društvo, biće slikanja za TV, poneko dodatno putovanje. Možda.

A novinarka navodnih nezavisnih glasila, rodom iz Herceg Novog, da ugovori nečiju prinudnu udaju i trudnoću?! Da.

Inače, obožavam te male verovatnoće, s kojima se susrećem, da se u prepunom, a meni generalno bezveznom i mračnom Dragstoru, posle skoro pa totalnog mraka, pronađem kako se tiskam na šanku, ni manje ni više nego s Bregom i Šaperom? Tema eventa: izložba, arhitektura, gradnja, NEKRETNINE. Osmeh – osmeh, društvance me procenjuje, ja se okrenuh dalje i to je to.

Da li ti sredovečni, čak i neizgledni muškarci, zaista misle da su pod obavezno svima poželjni, zanimljivi, bitni, relevantni? Kinta? Slava? Pa možda mom drugu Rosi, meni nisu. Imam ćaleta već bogu hvala, ne bih drugog tražila po gradu. A šta o svemu tome misli jedan iskusni kreativni mag koji po osamnaesti put o trošku građana Srbije obilazi svet u svojim TV monolozima.

Da li nam je onaj drugi, kobni Bota, lepotan (mene je neretko podsećao na princa iz serijala Crne guje), ostavio svima u amanet da izdržavamo svojim novcem i krvlju sve te svrgnute DS patricije (vladajući sloj u starom Rimu, nasuprot običnom potčinjenom narodu – plebejcijma), nakon pada poročnog DS/rimskog carstva, da se kako stvari stoje, nikad ne bi ni završilo?

Ipak, kad smo kod slučajnih susretanja, moj najčešći susretač u gradu, ikada, a posebno pred ove velike probleme koji su mene i oca snašli, je bez premca slovenački, američki i srpski dizajner FUTRO.

Bio je i je moj gost nekom prilikom na jednom eventu i razgovoru, ipak nismo nastavili da se pozdravljamo, ali da se susrećemo jedno tri put nedeljno, uglavnom oko mojih kućnih adresa – da.

Samonadimak za osobu muškog pola, opsednutu samopromovisanjem u genija, repera, manekena, dizajnera, govornika…, moglo bi se o ovom čoveku još redova dodavati, ali jasna je poruka. Dakle, Coca Cola/Rosa Futro, kreativni savet Futro, naslednik stare uhodničke lože Futro, veliki šetač blzu mojih nekretnina, ali pre svega roditelj u privatnom obdaništu Futro, onom gde je radila Jovanka Macura, Amerikanka i para žedna supruga mog zakonskog brata Miloša. Čak je imao i svoj, sto posto jako profitabilan lokal, logično na Vračaru, i to baš u prizemlju zgrade gde snaja i brat, imaju jedan penthaus. (U)druženje mladih porodičnih Vračaraca kidda, Igor Plejboj RockandRow lajks dis.

Sve sirotinja, dokle više, uh. Mora se tom svetu nekako pomoći. Posebno D. Bukumiroviću, da ne zaboravim!

Ovde primera radi želim da se osvrnem, jer je vrlo deskriptivan, i na primer mog drugara iz srednje škole, koji isto nikad neće da kaže na ulici ćao, valjda neki imidž, pa, posle petog uzastopnog javljanja sam i ja odustala. MEĐUTIM iako ne zna da izusti zdravo, imao je izgleda i on nešto da smatra o podeli moje imovine. A njegov sinopsis je otprilike ovakav: jedinac iz mega privilegovane beogradske porodice, predivan salonac na Terazijama, upis na FDU lakonski bez sekiracije (FDU vazda je bio nedostižni prestiž za većinu, ali eto ne i za njega), sve veze su tu i da nastavi dalje da radi šta želi. ALI, zašto bi radio? Ne radi se čoveku, on bi da ide okolo, smatra i uzima, što da ne i od mene, ako može.

Ne, pogrešio si, ne može. Lenji, isfolirani, gradski manekenu. Prosto, uzmi nešto da radiš, ja ti neću otimati, budi siguran.    

S druge strane, SAMA, ŽENSKO, priča glasno, tu i tamo zna i da popije, izlazi u tim godinama(?!). Pa kao važna je; onda neka kultura, kao boli me uvo za brendove, volim bendove; putuje se umesto da se renovira kupatilo dva put godišnje. Ukratko, iritantna. A ima i nešto kinte i stanova.

Samo, i kinte i stanova mnogo manje i od brata i snaje, a tek od Futra, Brege, Bijele i A. Macure, ali takva su pravila.

Ko je započeo ovaj suludi lov na ljude, a pre svega na (SAME) ŽENE?

Bota, Brega, Bijela, Futro su veterani/doajeni, ali stižu nove generacije, glumci ili glupci kako su ih nekad zvali na FDU, strip radnici, dizajneri, profesori, novinari… hvataj je (mislim kintu, ne baš nju).

A ako je ne nahvataš, da vidimo šta imamo, piši: lezbos, alkos, krade, vređa, cicija, bezobrazna, širi šarene gaće po terasi, priča se ima tu i nekih dlaka, beli luk (sve za krivičnu odgovornost), i ‘Rvatica i ludi srpski nacionalista, ukrtko lujka, a da mrzi… decu, da, to je njbolje, baš ono mrzi decu itd.   

A sad, ako i ovaj socijalni linč preživi – au jbt, prežive – a kakav ga socijum šalje, tako je i prihvaćen, kao limunada, ali ne ona otrovna Kalina/Mitrović iz Zadruge, već baš kao ono, laka limunada, što i treba da bude.

E, sad već nema zezanja, daj otrov, č’u jedan, daj sve otrove za koje znamo i ne znamo, i neka zabava počne. Godinu dana još malo, a i dalje zabava traje, sveža kao Rosa.

Ima li ta zabava kraja, jer i posle najboljeg zezanja čovek mora svojoj kući da se umije, istušira, odmori i pojede nešto zdravo, da bi bio spreman za novu turu ove žurke, ako se baš ne može izbeći.

Zaključak:

Za mene definitivno najvažnija, a možda i jedina (r)evolucija koju ovo društvo/narod pod hitno traži je razotkrivanje ovih opasnih surovih nezajažljivih patricija-dželata (a mnogo ih je, za ovako malu zemlju!) koji za razliku od manifestne i legitimne vlasti, svoja (ne)dela perfektno i jezivo organizuju u dubokoj senci, unapred lišeni bilo kakve odgovornosti. I jako im odgovara da se bavimo nekim i nečim drugim, dok oni obezbeđuju svoje 10. koleno, ne birajući način. A mene recimo od sada zanimaju samo oni, jer su oni ti koji su ovde i nesmenjivi i nedodirljivi, a jako opasni .

Ali ono što nije detinje u ovom slučaju je, da je Jelena, moja starija sestra od strica zapravo bila i ostala – krvoločna. Da, pravi izraz.

Opsednutost klasom, primanjima, visokim obrazovanjem, društvenim nadmetanjem i čestim podsmehom drugima, nasledila je to od majke, neopravdano frustrirane svim tim temama. Jelena joj se kao suprotstavljala u mladosti, ali je ustvari potpuno prekopirala njen sistem vrednosti i nadvisila je u zlu i još važnije, u operativi.  

Na tragu ostalih Macura, koje je Radoslav Macura, naivno i po nas kobno, uveo u fckn zgradu UNDP-ija, tada na Neimaru, smestila se na visokoplaćenoj i zaista važnoj poziciji knjigovođe.

Visoka primanja, te ponos zbog takvog preduzeća (kako je moj otac nazivao svaki poslovni entitet, namerno, da čovek ne zaboravi da bilo da radi na TV-u, berzi ili pijaci, to je i dalje samo – posao) nekima bi zalečili ranu nezavršenog fakulteta, ali ne i njoj. Rasla je s idejom da je genije, koji samo čeka da ga okolina prepozna, ali su se stvari drugačije odvijale.

Pored toga, takođe iz kuće, ponela je neku vrstu sablazni prema svakom ženskom ulepšavanju, sređivanju, nešto između osude i ljubomore. Ako te sretne našminkanu, ne daj bože skockanu, kreće gaženje, podsmeh, jednostavno – pravdaj se, ako ti je život mio. Svoju mlađu sestru, znala je i da ošamari i to do „poznih“ godina adolescencije, prosto, Jelena je sila kojoj se mora pokoriti, ali od sile ni traga, samo nasilje i frustracija.

Tu je verovatno negde i moj konflikt s Jelenom. Nekoliko puta me, iako je starija čitavih šest godina, izlagala takvom maltretiranju, pokušaju nekih petparačkih psihoanaliza, a sve na tragu – šta ti misliš da si neka faca/riba?

Ne bih se ovde bavila njenim privatnim životom, osim delom da je neverovatno da majka dva ženska deteta, zaposlena u najvećoj svetskoj  himanitarnoj organizaciji, potencijalno uzima učešće u nečemu što zvoni na otmicu, prisilan brak, silovanje, pa i ubistvo, a sve na šinama onog – ‘đe ti je čo’ek?

Toliko možda mogu ovde o njenom privatnom segmentu da navedem, da je lov na muškarca, koji bi se zadržao, uvek bio… muka. Navodno sve kao kida od dominacije, samo dominacije nigde, osim nad njenom mlađom sestrom, koja je gleda kao boga, i to onog kog se boji. Mlađa sestra u predubokoj senci starije, a bez nje ne može ni korak da napravi. Večita gubitnica svake relacije u porodici, od roditeljske pažnje do finansija.

Dalje, Jelena i sama oduvek sablažnjena srpskim i opštim seljaštvom, se i udala za čoveka, koji kao svoj najveći poslovni i lični uspeh ističe jednu fotografiju s Džordžom Sorošom (doduše, možda ih sad ima još, radilo se…). Ona radi u UNDP-iju, a on u nekom čudu, za neverovati, neki regioni/fotkanje na skupovima/prodaja magle i najvažnije – trudničko radno vreme.

U susretima – gaze. Mrze, preziru sve što ima odlike narodne kulture (etnološkim jezikom, dakle ne samo „narodnjake“), ne daj bože Srbije, ali i šire (od jagnjetine, pa do TV programa koji im ne godi), prosto, ljudi ne pripadaju ovde i ne libe se da te stave na tvoje seljačko mesto u svakom razgovoru.

U suštini, jako puno agresije, mada ona je agresivna bila i kao dete, pa šta je tu je. 

Dolaze redovno na moje-festivalske događaje, iako ih ne zovem više, jer je odnos odavno jednosmeran, ali tu su, skoro uvek.

Pre nego što ću uleteti u neke velike nevolje, nailazim na njih dvoje na ulici, ona je pokušala i da se ne javi, nešto joj je bilo kao vrlo neprijatno, ipak ja se javim, popričamo. Iza ugla, posle dva minuta, u Jaše Prodanovića, naletim na leš na ulici, kao samoubica ili šlog rad, prekriveno telo, samo noge vire. Pored, samo jedno službeno lice, nigde nikog, nešto mi je bilo čudno, pa krenem narednih dana da pretražujem na netu, nije zabeleženo nigde u hronikama da se desilo nešto slično tih dana u gradu.

Samo par meseci kasnije, moj otac uveliko s jezivim moždanim udarom leži u bolnici, ja sam u svom zanimljivom stanu, u Profesorskoj koloniji, kad eto Jelene, a verovatno prvi put u životu da mi velikodušno nudi neki razgovor i šetnju?

Uopšte pojavljivanje plemena Macura u tom periodu je vrlo interesantno, umesto da pomognu mom ocu, znamo kakva nam je pomoć svima potrebna kad je, daleko bilo, bolest u pitanju – kontakti, veze, smeštaj, lekari…, ali to izostaje. Oni u svojim upornim, navalentnim porukama meni nude nešto što bih nazvala psiho-emotivnom podrškom, koju ne tražim, a posebno ne od njih, ali to ih ne ohrabruje. Naizmenično i uporno se javljaju Marija, Ljubica, tzv. Lana, Aleksandar, Sneža, te i gazdarica Jelena.

Inače, jelenin otac je najbliži brat mog oca, s kojim se najviše družio od sve braće, i zašto da ne napišem, kog je naviše i najupornije finansirao.

On me takođe stalno zivka i primećujem da je gotovo pa razigran, veseo, egzaltiran celom situacijom. Pijetet i ton kojim se raspituje o užasnim momentima očegovog stana su blago rečeno suludi. Ne verujem svojim opažanjima, zaključujem da sam preosetljiva, a i nemam vremena za analizu Macura.

Ipak, u razgovorima (koje pokušavam da izbegnem) on insistira da me njegova unuka, još jedna velika zvezda i genije, od harfe, preko debatnog kluba, Petnice i pete beogradske, videla kako sam deo izvesnih Plenuma u kojima navodno i ona učestvuje, kaže čula je moje, karakteristično, ime. Na finjaka mu objasnim, da mala (bolesno) ambiciozna štreberka i tetka autsajderka, teško da su u nekom istom, a navodno visokom društvu, tada još nisam ni čula za pojam tog savremenog plenuma. Ali i u sledećem razgovoru on opet nameće istu priču, mene već sve nervira, jer mi otac kopni, i ne znam šta da radim, a taj čovek me zamajava, za mene nebitnim temama.

Inače, njegovu unuku sam videla kao malu, kad je je druga sestra dovodila, pogodiće se gde – na Paralelove događaje. Od tada, s njihove strane nikada ni poziva ni upoznavanja s tom, već devojkom, a sve mi se čini da je sretnem tu i tamo oko Tašmajdana, gde stric živi. Vidim tako ponekad i Jelenu, njenu majku, al ne javi se, samo je primetim iza leđa, pa je pustim, ne mogu svaki put ja da cimam razgovor, posebno što je ona tako uvek uzvišena i iznad potrebe da samnom komunicira, osim da mi objasni kako sam ja jedna zastarela, nazdna srpska ncionalistkinja i ukratko – težak tupson.

Jelena, s mužem, je u svakom slučaju bliska fascinaciji Amerikom i fascinantnim američkim izvorima finansiranja. 

Po mene u tom periodu, kao što sam već navela u tekstu OD KULTNOG DO OKULTNOG dolazi mladoženja Amer, al kad zatreba može da se predstavi i kao Srbin. Po svoj prilici organizaciono oslonjen na već opisanu američku Crkvu Isusa Hrista poslednjih dana. U zbrci koja nastaje, niotkuda eto opet mojih sestara Marije i Jelene (koje je jedna moja prijateljica još davno fantastično opisala kao Zle pepeljugine sestre) da mi se nađu.

U međuvremenu, mlađa od sestara se konačno skrasila pored čoveka, skoro pa jednako mističnog poput miloševe žene: posete gatarama, okultne teme, mesto gravitacije – Zemun; malo reči, staklast pogled, skoro pa meditacija u pokretu. Kako se on pojavio u njenom životu, mi smo i izgubile svaki kontakt, do eto zgode s mojim nesuđenim… brakom?

Inače, imaju problem što nikako da kupe svoj stan.

Paralelno, u bolnicu kod mog nepokretnog oca, dolazi moj stric (otac pepeljuginih sestara) koji ubrzo počinje da mi preti da ću završti u krečnjačkoj zemlji na njegovom placu ako nastavim da navodim ime njegove ćerke, kao povezano s problemima u kojima sam se našla. Širi šake i govori mi – pogledaj ceo život samo fizikališem.

Da li je neko kriv zbog toga?

Inače, vlasnici su sigurno jednog od najlepših beogradskih penthausa ili bar s najlepšim pogledima: na park, Skupštinu, mostove, reku, ako ima nekih ekonomskih potreba trebalo bi da se lako daju rešiti. Tu je i velika kuća s velikim placem, tik na obroncima grada, kao i nekoliko jeleninih nekretnina. Teška priča, socijala, samo fizikalija. 

Ali, njihovo nije na prodaju.

U piku mojih problema i našeg već ogoljenog konflikta, Jelena s celom porodicom odlazi na odmor u Sjdinjene Američke Države.

One SAD, na koje se nažalost, oslanjaju sve jezive figure moje sezone ’25/6, ali i znatno duže, a to su: Aleksandar Macura, Jovanka Macura, Miloš Macura, Arsenije Jovanović.

Ne znam ništa o gospodinu M. Pešutu i njegovim mogućim vezma s našim crkvenim licima u SAD, kao ni potencijalnim korelacijama Petra Spasića iz kancelarije delegacije Evropske unije u Srbiji.

Istovremeno, psi rata, Milosavljevići s Vračara, oslanaju se na rude olova, ne znam gde su ta ležišta.

 u savremenom potrošačkom društvu obeleženom otuđenošću

Dok se najveći deo domaće populacije (sa setom?) seća one Zvezda, Srbija, nikad Jugoslavija, doduše verovatno je pola-pola kad je reč o brojnosti, da se niko ne uvredi…, tu je negde izniklo i ono uverenje ili možda činjenica, da najveći deo Srba najviše poverenja ima u vojsku, crkvu i navodno Zvezdu (možda je ova zabuluda samo isticana u mojoj kući).

O vojsci zaista pojma nemam, nikad ni nismo imali nekoga u vojsci, izuzev dede, koji je realno bio i heroj i ranjen i sve po redu, a zatim u miru informbirovski progonjen, ali bez da je od svega toga išta profitirao (ako se ne računaju meci doživotno zaglavljeni negde u rebrima i rođeni brat, pao u oslobođanju Rijeke).

Interesantan je bio i njegov komunistički odnos prema crkvi i religiji, to mirenje naše šizofrene istorije moglo bi se reći: slavi se slava, ali kao porodična, a ne kao religiozna tradicija, pop dolazi, ali kao prijetelj kuće, a ne kao crkvena figura i najvažnije u crkvu se nipošto ne ide, ali se crkve obnavljaju i štite kao spomenici kulture. Naravno da je baba krišom krstila svako od njihovo sedmoro dece, da, sedmoro.

Ukratko, klasično srpsko porodično ludilo polovine XX veka.  

Kad je reč o Zvezdi, za nijansu sam više informacija imala, otac je bio Zvezdaš, kao oduvek, dobila sam svoj mini navijački pribor, verovatno već oko druge godine života (kačket i zastava) i to je manje više to. Otišla sam s njim možda jednom ili dva puta na stadion, uvidela da tamo puno psuju, deru se, testosterona u tonama, a ne dešava se bog zna šta dole, na onom udaljenom zelelnom prostoru.

Ovde moram da dodam, da je to sveto trojstvo poverenja za mnoge, kod mog oca bilo dopunjeno još jednim božanstvom, očekivano, (majčicom) Rusijom. Eh.

I eto nas, ispostaviće se za naš život i smrt, kod najvažnije institucije – crkve. Da ne uplivavam ovde u duboka i široka teološka, eshatološka i druga razmatranja, koja zahtevaju skoro bezgranični prostor i vreme, odmah na suštinu. 

2026. je,

 – u Ulici Miloša Pocerca stoji lepa, kvalitetna, predratna zgrada, na kojoj je tabla – Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, kraći naziv Mormoni, vođstvo uglavnom američkog porekla, dosta kontroverzi se povezuje s ovom praksom: poligamija, incest, pedofilija, orgije.

 – u okolini Valjeva je pozamašno imanje srednjovekovnog manastra Ribnica, kojim u maniru nekog vezira ili pre Čarlsa Mensona, stoluje izvesni Arsenije Jovanović. Monah čiji duhovni put počinje učešćem u jednoj nehrišćanskoj sekti u Americi, a zatim brzi uspon u okviru SPC kako se i zvanično navodi, uz protekciju crnogorskog vladike Amfilohija, jer i sam Jovanović je, kako rado ističe, iz izvesnog crnogorskog plemena. On peva, svira, slika, piše, drži konak, galeriju, poljoprivredno dobro… i propoveda.

– na Vračaru je elitna, jer sve na Vračaru je sada elitno, mala slatka crkva Svetog Save, gde sam između ostalog i ja krštena. A oko koje poneki, naravno ne svi, parosi okupljaju imućno vračarsko stado, načešće žena. 

Žene su, kao što marketinška industrija zna, ne samo najbolji, već i najverniji potrošači. Zna to i crkva.

Nephodan super-kratak siže.

 Sin mog oca, moj stariji brat, se nakon prvog, samo crkvenog braka (isto u maloj crkvi Svetog Save), 2008. godine drugi put ženi mističnom ženskom pojavom. Mistična – jer iako je iz istog grada o njoj ništa ne znamo, niti jedne zajedničke drugarice, druga, a navodno je išla u istu osnovnu školu gde i mi. Ima priču, kao i mnoge devojčice iz tog perioda, kako je bila ludački zaljubljena u mog nedostižnog brata, najboljeg frajera iz npr. Osmog tri.

Izblajhana, iskvarcovana, nokti vrište od raznobojnih aplikacija, telo se svaki dan održava u teretani, opsesija vitkošću, teme za razgovor tanke ili nikakve, ali stav nimalo stidljiv ili povučen, naprotiv. Kraljica je stigla. Radi kao vaspitačica, koleginice je ne vole, jer je najlepša i najbolja, sve je muka živa, čuva decu bahatih bogataša koja su, kako kaže, i sama bahata. Najvažniji biografski momenat je ipak da je radila kao bebisiterka za neke Amerikance iz američke ambasade i toliko je bila dobra i lojalna, da joj je ponuđeno da s njima ode iz Srbije uoči bombardovanja. To je sve što znam o njoj, a iz njene priče.

Inače, na mog oca, baš na Uskrs, neke recimo 2016. na praznom putu, naleće automobil vozača američke ambasade. Rade, slično meni, ništa nije ni posumnjao, čak se i silno oduševio čovekom, kaže sjajan tip, ljubazan, dešavaju se nezgode; dogovorili se oko štete i svako na svoju stranu.

Dakle SNAJA, tematski Amerikanka (imala je i čivavu, sve kao Paris Hilton, a teži i njenom standardu) manifestno promoviše stav submisivne tradicionalne supruge, koja insistira da samo ona sprema, kuva i rado trpi ćudljivu prirodu svog pravog muškarca, doterana i skockana najčešće u drečave roze aplikacije.

Međutim, uskoro počinju konstantni telefonski pozivi svim članovima porodice, te prijateljima, u kojima se žali na muža iz ovog i onog razloga, tera mog oca da u pola noći skida pidžamu i traži sina po beogradskim kafanama, jer neće da joj se javi na telefon opet.

Istovremeno – NOVAC, novac je glavna, dominantna tema, potreban joj je ili im je novac. Za osmo renoviranje stana, pomoć njenoj porodici, kao i za lečenje steriliteta, kao jedini zaista objektivan problem. Nema problema, moj otac daje apsolutno sve što ima, ali već ne može da se nosi s težinom, koju mu ovaj večito nezadovoljan bračni par stvara.

Kada sam je upoznala, nikakvu pod milim bogom religioznost ili veru nisam ni čula ni videla kod nje, samo neke bizarne, okultne priče o nekom vađenju očiju svecima na ikonama, samoubistvima žena komšinica koje žive same…, ogovaranja raznih poznatih i manje poznatih ličnosti, onako, baš loše. Maksimalno sam se isključila, ionako je i brat oduvek bio agresivan, tako da se naš odnos samo prirodno zaledio i udaljio. Otac nažalost, a u sebi očajan zbog toga, nije imao taj luksuz. Uznemiravan je od nje, može se reći dan i noć.

Naša majka, s druge sgtrane, kao da je dobila ćerku (koju nikada nije imala/volela), najbolju drugaricu, a naknadno i duhovnog-verskog vođu.   

Ok, pa šta onda, ionako smo oduvek bili polarizovani u porodici, otac i ja s jedne strane, a majka i sin s druge, s tim što je otac baš teglio tog svog sina kroz život, a majka je malo ozbiljnije shvatila taj rat i neprijateljstvo prema svom ženskom detetu. I po ko zna koji put patrijarhat?

Komšija iz jednog od mojih stanova (o da, imam više stanova, ali i dalje ne koliko energetski ekspert s Vračara ili supruga mog brata, takođe s Vračara; dva manja stana) je Amerikanc sa tzv. srpskim korenima. Neoženjen, gazi šestu deceniju, imućan, navodno i on voli crkvu. Rado bi se ženio, al ne zna kako da izabere. Inače imam zanimljiv komšiluk, gde god se smestim.

Nekadašnji poslovni partner i najbolji prijatelj mog oca (pogledati više u prethodnim tekstovima), već uveliko bogat i uticajan čovek, svoje ljubavne aktivnosti van braka odavno ne krije, ipak kako deluje, ne bi da se razvodi, brak je čini se ipak iznad svega pitanje svojine i ekonomskih dobara. Pa kako to pomiriti? Tradiciju, religiju i žena koliko ti… hajde nek bude – srce, voli. Možda tu mogu da pomognu Mormoni.

Verska zajednica nastala u Americi u XIX veku, uzima ponešto od patrijarhalne hrišćanske dogmatike i uklapa s belom robovlasničkom poligamijom, pa gde će to da nastane ako ne u SAD?

S druge strane, naš čovek je topao i svuda teži svojima, a ne k’o oni hladni Zapadnjaci. Tako neki siromašni hercegovac, ode u monahe, onda sedne u avion i postane npr. neki američki vladika, pa brže bolje poveže taj naš svet, a što su imućniji, praksa pokazuje – brže se ujedine i dogovore.

Moj otac, sada već uveliko u stanju najozbiljnijeg moždanog udara, ne može da vidi kako mu najbolji prijatelj udaje-prodaje-poklanja ćerku, možda ne bi li njen minimalac skinuo s platnog spiska nekada zajedničke firme ili da je onako nepredvidivu spreči da se ikada pobuni oko raspodele kapitala (što se inače nikada ne bi ni desilo, ali better safe than sorry misli se on na svom novom američkom) ili pošto je već i sam ušao u taj omamljujući svet posedovanja živih stvorova, a pre svega žena, jednostavno, može mu se i to.

Doduše, postoji možda i još jedan razlog, on će joj možda kao tako i spasiti živu glavu, kakav je to dobrotvor. Kao venčani kum radetovog sina i njegove supruge, a blizak ipak mnogoooo više s kumicom, oko koje ljudi mistično nestaju još od 2000, zna dosta o njihovim planovima da se obogate. A put da oni dođu do JOŠ novca je samo jedan – preko linije nasleđivanja. Otac za to više nije prepreka, nasledstvo je nikad bliže, ostaje još ćerka-sestra.

Crkva Isusa Hrista… 7. dana i drugih radosti, maršira Beogradom, verovatno i drugim gradovima regiona, svakako PODGORICOM, paradira novcem, drsko traži novo članstvo, mahom žensko? Neki od muških robusno građenih članova te sekte (jer sekta je), patroliraju mojim krajem, ulicom, već nekolko godina; hvala internetu što postoji.     

Reklo bi se da je dil sklopljen, jedino što budući mladoženja ne zna da se ponaša, umesto da je pozvao na piće, u šetnju ili na veče domaćice u KST (postoji li to i dalje?), odmah je krenuo đonom i cela stvar se zakomplikovala. Ovde je problem što je naš lokalni Amer, otac Arsenije Jovanović, you tube kaže stručnjak za seks u braku i van njega, ipak podalje od Beograda, da bi uskočio i besedom rešio stvar, a zašto baš on?

Supruga mog brata, mistična vaspitačica okultnih sklonosti, od neke 2017. godine ili i pre, a prema sopstvenom svedočenju, odlazi u Ribnicu, lično kod oca Arsenija gde na nekim predavanjima i jedan na jedan konsultacijama (da li je Ribnica postala i sveučilište, viša škola?), dobija izlaz iz mračnog tunela očaja (prenosim otprilike njene reči, fb tekst), a ubrzo začuđujuće rešava i problem neplodnosti, dobija napokon sina.

 Upravo u tom periodu, oko 2019, moj otac, nesvetovno lice, dakle pravi otac koji je radio za svoju legitimnu i zakonsku decu, a i za mnogo druge, dece iz familije, bez zadrške, se po beogradskim bolnicama pozdravlja s životom (vala je žilav, baš se borio); etimologija i te njegove bolesti – do danas je nepoznata, opet.

Ponadali smo se u kući, da će the bračni par napokon biti srećan i smiren, jer su najzad dobili dete koje su toliko želeli, ali problemi, pohlepa i nezadovoljstvo svake vrste tek su počeli. 

Interesantno je, da iznenada, brat, verovatno na zahtev supruge, kao i sve drugo, počinje da juri bivšu ženu, tražeći od nje crkveni razvod, sve se to odvija i vrti oko male crkve Svetog Save (iste one gde naša ugledna i imućna komšinica, supruga Petra Spasića, iz kancelarije delegacije EU u Srbiji, neguje svoju religoznost, s drugim Vračarkama).

Znači, on ima zakonski brak, otkud odjednom ta opsesija crkvenim pečatom, posebno što s bivšom ženom, baš kao i s mnogim prijateljima, a na insistiranje druge supruge, nema kontakt.

Nisam se ni okrenula, moj brat okićen brojanicama, pričešćuje u besu, provodi vreme sa sveštenikom, poziva se na boga u svakoj rečenici, ali ponašanje mu baš nije bogougodno, naprotiv.

Majka, iz crkve ne izlazi, čak tu i tamo pokušava da me pozove da se pridružim na tim druženjima/sesijama, jer se tamo kaže nalazi mir, smisao, a zaključiće se i intenzivan socijalni život.

Usled sve češćih rasprava o kućnom budžetu, jer kako ona kaže ja moram da pomognem porodici, tačnije porodici njenog sina, njen nagovarački, blagi ton, uskoro prerasta u agresivan, a s temom – tvoje je prošlo, jadnice, nemaš ni muža, ni dece, sama samcijata si, fuj kakav je to život, pozdravi se, iskoristi još ovo malo što ti je ostalo!

Nisam u toku da mi je još malo ostalo?

Njene reči me nisu puno emotivno pomerile, jer je ona nažalost kroz ceo život pokazivala dosta loš odnos prema meni, a očigledno i ima neki svoj svet koji je, srećom, podaleko od mog. Otac je bio i ostao  moj jedini roditelj i to je tako, nije ni on idealan ćale, ali ko jeste?

Uostalom koliko je dece raslo i raste, bez igde ikoga i bez sredstava za život, uvek sam razmišljala o tome. Iznad svačije drame uvek postiji neka tuđa, još dublja/viša.

ALI, njene reči i sve što se dešavalo u tom periodu su me jako uplašile. Pritisak da idem u crkvu o određenim datumima-eventima-posebnim prilikama se pretvara u agresivne ispade, istovremeno kontrola nad solidnim očevim primanjima postaje jedina tema razgovora-rasprava. Pominju zahtev za neograničeno punomoćje nad njegovom imovinom, koje bi trebalo da se potpiše sinu ili njoj. Nema više ni paravana da smo tu, na bojnom polju, s jedne strane ja (sama, jadnica, kako oni kažu) i njih troje, a s detetom ih je četvoro, a s familijom i verskom zajednicom/cama… stotine?

U tom periodu, u zajedničkom stanu, nailazim na čudne prizore, tako zatičem svoju uramljenu fotografiju iz detinjstva, u njenoj sobi, potpuno umrljanu nekom tečnošću, prosto rečeno ispljuvanu, pa neke isečene fotografije kod kante za đubre, tu naleteh i na pogled miloševe bivše žene, zatim teatralno isečene čitave pramenove kose; sveže jagode koje sam na insistiranje majke pojela, su mi uduplale vid za svega nekoliko minuta. Sve u svemu, baš se ludovalo tih dana…

A nestvarno nedeljama nigde nijednog komšije na vidiku, posebno ne predusretljivog uglednog Petra Spasića, posednika čak dve stambene jedinice iznad nas.

Važno, miloševa supruga je odlučila, poželela da upiše sina u internacionalnu privatnu školu, ona s imetkom koji ima to možda i može da priušti, ALI ona ne troši SVOJE pare. Otac, a zatim ja, čini se, to moramo da finansiramo.  

Takođe važno, po svim parametrima, a možda svi i nisu za razmatranje ovde, još jedan lokalni „Amer“, Arsenije Jovanović, koji žari i pali valjevskim okrugom i društvenim mrežama, ima veliki interes i veliki uticaj u životu miloševe porodice i zaključujem, u podizanju sina.

Adventisti, i mostarski i vračarski, ovde nek odmore, već je velika gužva.

Predlog muzičke podloge za tekst: Idoli-Vlada Divljan, Amerika

 Da ne bude zabune, hvala bogu na pomoći i zaštiti bez koje se iz ovoga ne bi izvukle žive ni glava, ni noga…, gorepomenuti s njim ništa nemaju.

Još kao dete, starmali čovek, opsednut promatranjem okoline i definisanjem drugih ljudi, a uvek na njihovu štetu, te njuškanjem, ali pre svega nečim što bi se narodski moglo nazvati zavađanjem, a bez sumnje, stručno – kovanjem zavera. Nikad ista rečenica, nikad isto ponašanje s nekim nasamo, u lice i iza leđa, ali ne samo to, uvek je skoro jedina tema razgovora koju nameće ogovaranje nekog oboma bliskog, za kog je nanjušio da ima materijala za sukob, a opet naravno, tebe s njim/njom i tako u krug.

Sarkazam kao dominantna crta od malih nogu, a nesposobnost da se čovek iskreno veseli i razonodi je definitivno pogubna (daću sebi slobodu da izvučem ovu definiciju).

Što se tiče porodične dinamike, ni ona mu nije legla. Sin očevog najstarijeg brata na svet je stigao samo nepunih mesec dana nakon radetovog sina, dakle dedino ime je poneo Miloš, najstariji u obe, kako bih ja rekla, prekodrinske dinastije. I to je deluje, prva nepravda s kojom je Aleksandar morao da se susretne. Večito na mestu broj dva, a iza brata od strica, koji kao da je dobio sve što Aleksandar nije, i ni oko čega onaj drugi nije morao da se trudi, a posebno ne oko devojaka, žurki, popularnosti, pa i novca. 

Jeste nepravedno, ali dešava se.

Paralelno, Miloš kao potpuni superstar gradske sredine 80ih i 90ih, lep, duhovit, bubnjar…, pa sve. Neko kome je išlo prelako, rastao uz suludo obožavanje majke, visoku toleranciju oca i uz mlađu sestru koju je neshvatljivo gadno maltretirao.

 Mislim da je već tu počeo da se rađa ovaj zaplet, u kom se već skoro godinu dana, na trenutke i krajnje bukvalno, borim za život.

U četri oka ili bar bez prisustva Miloša, Aleksandar je pravi melem, kako bi se pojavio moj stariji brat – zvezda i sadista, počinjalo bi mučenje, u kom se Aleksandar isticao surovošću u odnosu na mog brata. Doduše, samo verbalno, miloševo nasilje, fizičko, je teško bilo kopirati, bez da ne zaglaviš bar popravni dom.

Dakle, ekspert s Vračara, manifestno se povinuje autoritetima, ali iza leđa burgija protiv njih. Ni drevne mitologije ne poznaju biće s toliko lica-glava. Doduše nije to baš neka retka karakterna crta, ali je interesantno da u svojim besedama, na fejsu (to mu je glavni portal) i lično, stalno ističe svoju čast, poštenje i naravno – stručnost.

Bio je i ostao, tip čoveka koji dolazi svuda i pozvan i nepozvan, pita i šta ga se tiče i ne tiče, a voli u gostima i da zavuče ruku u fioku s parama ili dragocenostima. Moj otac je sve to uvek tolerisao i razumeo, pa čak i njegov sin. Mada se mogao naslutiti neki skriveni, ne baš rivalitet, jer je Miloš kidao u svakoj kategoriji, ali prezir i prekor između njih dvojice. Moj rođeni brat je, za razliku od mene, dosta rano uočio zavist u okviru naše navodno složne bajkovite familije, ali eto nekoliko decenija kasnije našli su se na istoj strani i na zajedničkom zadatku.

Ukratko, nakon studentskog posla bezbednjaka u KST-u, dakle onaj što snima ko šta s kim radi, gde i kako, dok se ljudi zabavljaju (k‘o Drašković Vuk u Domu omladine nekada), te sličnih aktivnosti van kluba, moj otac ga ubacuje, ni manje ni više, kao već dvojicu sinovaca, u Ujedinjene nacije Srbija. Ulazi tamo valjda kao čuvar, s još nezavršenim fakultetom, od kog je i odustao, i počinje… magija. Vrtoglavi napredak A. Macure, od čuvara zgrade hop do direktora nekog UN programa, verovatno ekološkog, ti Zeleni vole prirodu, što se kaže ubili bi, za nju.

Ali to ga nije zadugo zadovoljilo, ovakvi staleški kvantni skokovi, kad jednom krenu, teško ih je obuzdati.

U međuvremenu se oženio, dobio jedno, pa drugo dete, ali i dalje živi u velikoj porodičnoj kući u predgrađu, i njegovoj ženi je to dojadilo. Svekar i svekrva su joj pomogli oko podizanja male dece i vreme je da se preseli negde u centar, tim pre što nije iz Beograda i to iskustvo joj još fali.

Međutim on teatralno, daje otkaz u UNDP Srbija, kaže ne cene tamo njegov ekspertski nivo, ne trpi on ničije pridike (ja ga se baš ne sećam ni malo buntovnog) i pre svega ono, što dobar deo podmlatka te familije tvrdi – to su sve neki srpski seljački fazoni,a  oni su evro-atlantski nastrojeni i iznad svega toga, a posebno su iznad mene i mog oca.

Ovde je interesantno dodati, da dok jer moj otac uveo čitav defile Macura u tu zgradu, ja se nikad tamo nisam gurala, verovatno me nije ni zanimalo, međutim Aleksandar ubacuje i našu sestru od strica Jelenu kao knjigovođu, a ona tek ne voli srpsko seljaštvo…

Ljubomorno i opsednuto čuvaju svoj novostečeni UNDP identitet i kružok.

Paradiraju nekim nadmenim stavom, nekih šatro učenih liberala, a ako ništa drugo – učeni nisu, ponižavaju u razgovoru, posebno mene, jer kao furam neki patriotski zastareli fazon, kako oni to vide, i totalno zaboravljaju (?) da su tamo uvedeni za ruku upravo od strane jednog takvog Srbende-Radeta Macure.

Jasan siže o njihovim ljudskim vrednostima, pristojnosti i svežini pamćenja.

Dakle, dok se nismo ni okrenuli, Aleksandar je pored žene i dvoje male dece dao otkaz, ALI već sledećeg trenutka eto ga u svom prvom (sad ih ima još) vračarskom stanu od 100 kvadrata. Novi kvantni skok, nezaposleni čovek, renovira od poda do plafona, velik i lep stan, a koji se nalazi tik  iza leđa mog i stana mojih roditelja.

Samo ću usput pomenuti da je prethodni vlasnik, kako stvari stoje, bio „urazumljen“ da je za njega bolje da proda stan koji mu je ostao od roditelja, jer jednostavno ne leži mu to više, nema on ta sredstva, sam je, a eto pravog porodičnog čoveka za stan.

U periodu koji sledi, Aleksandar kontantno šalje svoju mlađu ćerku u goste kod mojih roditelja, što nije loše, ali jeste malo čudno budući da zna da odnosi između mojih roditelja nisu baš najbolji. Dete dođe samo, sedi, ćuti, gleda, reklo bi se isto kao i otac joj nekada. Puno sam tu njihovu decu vodila na piće, druženje, dolazili su i sami i s roditeljima, na moja dešavanja. Ne pamtim nikakav sukob.

Meni počinje da nudi saradnju, ja imam udruženje, kontakte u smislu medija i događaja, radim festival, a on bi da popularizuje energetiku. Tim povodom traži sastanak u jednoj pro-američkoj fondaciji, gde idemo zajedno, a odmah zatim putuje u Rusiju da za taj projekat i tamo traži pare. Ja naivno ne zapitkujem previše. Svuda je odbijen, odnosno KOLIKO JA ZNAM odbijen. Da li je možda umesto popularozivanja energetike kroz koncert (btw, kakva budalaština) negde uspeo da proda nešto ili nekog drugog?

Upravo u tom periodu počinje i prvo nikad dijagnostifikovano oboljevanje mog oca i tu nam/mi se nalazi – naravno Aleksandar.

Dolazi s porodicom intenzivno i u moj interesantni renovirani stan u Profesorskoj koloniji, prilično insistiraju na druženju.

Istovremeno, gradi svoj imidž vođe familije, zapošljava rođake u svojoj novoj fondaciji, organizuje putovanja u porodičnu kuću u Dalmaciji, tu me pak nikad nije pozvao, a koja malo po malo kao da je postala njegova ekskluzivna ingerencija.

Tu i tamo stidljivo pominje šta bi se sve moglo s tom silnom zemljom tamo, koja je sada u Evropskoj uniji. Većina moje familije jednostavno se nije pronašla u ovoj sredini, Beogradu, Srbiji, kako god i nešto im ovde uvek baš onako – nije u redu. Ne kažem da je ovde bajka, ali noge im nisu vezane, mogu da idu, umesto da drugima ovde vezuju noge, ruke ili oči.

U kraju, a i po gradu, ih naravno, u tom periodu viđam na svakih pet minuta. Uvek isto pitanje – u kom si stanu, gde živiš? Biće nije jedini kog je to zanimalo.

S informacijama koje ima o meni (jer gde su očevi „prijatelji“ iz firme smešteni, tu je negde i on) počinje da stvara odnos nekog vlasnika moje sudbine i mog rasporeda. Više ni pitanja gde živim nisu dovoljna, već gde idem, s kim, šta radim i slično.

Ali, pošto je on pre svega jako dosadan tip, preći ću na suštinu.

Mislim da je Aleksandar s porodicom, osetio veliki bes, što sam neke svoje gadne probleme, kojima je doprineo, ču’ doprineo…, a zajedno s ostalim Macurama, napokon rešila i što je za njega najgore – mimo njega.

I znam, da mi je zbog toga poslao užas ravan scenariju iz krimi filma. I stvorio mi novi, sada zdravstveni problem, s željiom da ga se ovog puta nikad ne otarasim.

Aleksandar kažnjava, jer nisam dozvolila da preuzme kontrolu nad hospitalizacijom mog bolesnog ili tačnije – oboljenog/obogavljenog oca, izbavila sam se iz omči užasa koje je decenijama negovao i morao je da reaguje. Da slučajno ne pomislim da mogu da nastavim život u Beogradu mimo njegove kontrole, nekažnjeno.

Aleksandar Macura, porodični čovek, kako sam tvrdi stručnjak za energetiku, nalazi se na spisku brojnih fondacja poput Frdrih Ebert (FES), EU, UN, iako ostaje enigma – šta on radi, makar javno.        

U nastavku još Macura, nepresušna je to loza, ali ne vinova nažalost

Skućio je, dakle baš kupio ili platio izgradnju, za nekoliko izbegličkih porodica u familiji, kao ćerka smem da pominjem to dobročinstvo, jer on naravno nikad nije, cele tri kuće i otkup jednog stana, čak i ne za izbeglice, jednog kvalitetnog velikog ceračkog stana.

Dok na nedeljnom nivou trošim veliki novac za svoje lečenje od otrova i užasa koji me je snašao, priznajem da često pomislim koliko je to para? Šta bih ja s tim novcem mogla?

E to kod mog oca nikad nije bilo pitanje, jer pomoći bližnjem, a i nebližnjem u nevolji, je uvek bio imperativ. I to tako i treba da ostane.

ALI, dobro su to zapamtili svi kojima je pomogao. Uz zaposlenja, bespovratne poklone, a ne pozajmice, i slične za njegovu familiju beznačajne sitnice ili možda baš značajne, koje bi rado zaboravili ili čak, kao u najluđim zapletima, i naplatili, i to živom vagom? Ekspetrtski i vračarski, će kasnije biti više o toj temi.

Ali za pripovedanje je ovde daleko zanimljiviji put istinski harizmatičnog i šarmantnog hercegovačkog mistika, navodno veoma naklonjenog veri i crkvi.

Milan na sve strane aktivno gradi kontakte i to uvek s uspešnim i kako se to naziva viđenim ljudima. Slično rade i njegovi sinovi. Povezivanje s glumcima, poslovnim ljudima, grupna džet set putovanja, suludi računi po restoranima, sticajem okolnosti sve je prolazilo kroz radetove ruke, jer je on jedini stalno bio na poslu da potpiše račune, onako štreberski , sveže obrijan, uvek od osam ujutru, čak iako se prethodnu noć negde zaglavilo. I to je u redu, nema dobrog i lošeg ili ne daj bože jedinog puta i načina, užasan bi svet bio da svi mislimo, izgledamo i radimo isto, svako treba da radi šta mu prija, dok (valjda) ne ugrožava druge.

Iako je bilo jasno da su se nekadašnji kompanjoni po načinu života veoma raslojili, delovalo je da to nije važno. Zamenik je gurao svoju samoupravnu priču, da plate zaposlenima uvek moraju da legnu prvog ili i pre prvog u mesecu, jer je znao šta znači neizvesnost, posebno ako imaš porodicu, kao i podstanarski život, u njegovom slučaju, čitavu deceniju je bio podstanar s porodicom.

Jednom prilikom je milanov stariji sin čak insistirao da se ne trči toliko s tom isplatom i pitao Radeta – Pa šta će im se strašno desiti ako malo sačekaju na platu koji dan? Tu je moguće bio prvi od sukoba, jer je Rade, mogu da pretpostavim – odlepio, i krenuo da mu drži predavanje, kao svom detetu, kako ga je i tretirao, kako izgleda život većine ljudi i koliko im od te plate neretko visi i zavisi cela egzistencija.

Mada, znao je bogami da bude baš neugodan kad krene da deli takve lekcije, osetiš se k’o neki oholi tupson, ali kao što će se pokazati, te vakele se nisu primile kod ni njegovog sina, nego samo kod ćerke, opet patrijarhat?

Kako god, nije taj mladić, naslednik imperije, bio receptivan za takvu vrstu obraćanja i kritike, on je već uveliko postrojavao , neretko i vređao mnogo starije kolege u firmi. Kako je počeo da radi, pljuštali su otkazi zaposlenih stručnjaka, zbog onoga što se sada stručno naziva mobing.

Verovatno je tu već počela ozbiljnija potera i nove interne prijave kroz njihove poverljive kanale, a naš račun, kanale i veze koje moj otac, a tek ja, nikad nismo imali. I dalje ih nemam, i moje zdravlje plaća visoku cenu tog života u neznanju. Mada, njegov sin ih je izgledao lukavo stekao, došli su uz drugu žendibu.

Paralelno, ova izrazito muška i ujedinjena familija, pokazuje specifičan odnos prema ženama, na slavama imaju ženske stolove, čak sam jednom i sedela za istim, šoku nije bilo kraja.

Kao iz domaćeg filma (možda je to Muž na određeno vreme) kad Voja Brajović na aerodromu deli putnike na mušku i žensku grupu – Molim vas muškarci na jednu, žene na drugu stranu, pa se sveže venčani Ljubiša i Milena nađu razdvojeni pred put na Majorku, ali manje smešno.

Naravno da svako ima pravo da uredi svoj život kako oseća da treba, uostalom oni su svi u brakovima, čuveni porodični ljudi, pa možda ta pravila ukazuju na neki strog, jasno patrijarhalni, ali jak sistem vrednosti. Sto posto.

Puno je patrijarhata u ovoj priči i previše, baš kao i u životu.

Inače, za tih par decenija firme, praktično da ne postoji zaposleni koji je dobio malo više poverenja, a da nije zdimio s parama ili kontaktima kod konkurencije ili postao i sam konkurencija. Moj drugar, slikar s Miljakovca bi rekao – pa prirodno. E, u slučaju mog oca, to nije prirodno.

Poštenje i miran san, i nemaš čega da se plašiš. Moja formula takođe, ali ja se sada plašim, već duže vreme, a on je u nečemu sličnom vegetativnom stanju, ali s puno bolova, tako da ne mogu ovo da razmotrim s njim.

Pa dok s tegobama i sa zebnjom čekam novu dozu otrova iz stana Srđana Milosavljevića (stigosmo nažalost i do njega), mogu malo da češljam prošlost i izvodim zaključke, možda još bude prilike za bolju i srećniju budućnost, jasno,

nastaviće se…

Svojevrsno veliko svenarodno okupljanje ljubitelja muzike (jer su zaista svi dobrodošli, kao publika, a i kao učesnici berze) i popularne kulture, Record Store Day u Čumiću, odavno je napunilo dovoljno godina za polazak u školu, pa se može reći da se ova značajna, spontana, a istovremeno brižljivo organizovana manifestacija, bliži ozbiljnom jubileju.

Tako će se i ove treće aprilske subote, 20. aprila, kao i širom sveta, i kod nas obeležiti svetski dan prodavnica ploča. Stožer beogradske proslave na otvorenom je izdavačka kuća Mascom Records i konkretno prodavnica ploča – Mascom Store, koja se nalazi u centralnom delu Čumićevog sokačeta.

Upravo tu će se odvijati celodnevni program u maniru živog radio i TV sadržaja, gde će se tokom deset sati za DJ pultom smenjivati najemininentniji beogradski disk džokeji svih generacija, uz razgovore s gostima i izvođačima, a slušaće se elektronska muzika, hop-hop, ska, rege i rokenrol.

Poseban značaj Record Store Day proslave u Čumiću predstavlja i kod nas najveća berza ploča na otvorenom, gde kolekcionari iz svih delova zemlje doleze kao prodavci i kao kupci. Ovog aprila u prestonicu, svoja najraritetnija izdanja, donose muzički poznavaoci iz Novog Sada, Kraljeva, Kruševca, Niša i Kragujevca.

Paralelno, u samu radnju Mascom Store, baš tog dana, stižu i ekskluzivna globalna Record Store Day izdanja na vinilu, čiji muzički žanrovi zadovoljavaju apsolutno najrazličitije ukuse.

Program počinje u 11 časova i traje do večernjih sati, a svi sadržaji za publiku su besplatni.

Record Store Day u Čumiću organizuje izdavačka kuća Mascom Records uz podršku Paralela – Beogradskog Festivala Subkulture.