Kada se, recimo, folk pevačica fotografiše u majici koja nosi jasnu poruku vezanu za konkretnu subkulturu, to umanjuje vrednost i simboliku ove poruke.

Velika zvezda osamdesetih, kantautor Lojd Kol, nedavno je prvi putu u ovom deluEvrope održao koncert u Ustanovi kulture „Palilula“, Njegov nastup bio je šlag na torti drugog Paralela – Beogradskog festivala subkulture koji je raznovrsnim programima okupio oko 2000 fanova alternativne pop kulture. Izložene su slike Disciplina haosa“ Luke Dedića, maske Saše Markovića Mikroba, u Muzeju Jugoslovenske Kinoteke predstavljeno je više od četrdeset strip tabli sa legendarnim filmskim junacima („Film u stripu“), prikazano je pet muzičkih dokumentaraca (revija „Paradocs“), održane su strip radionice, a nagrađeni su i autori najboljih crteža u okviru Fejsbuk takmičenja „Strip i ploče“.

Veoma posećena bila je tribina „Uticaj subkultura na razvoj mladih“ koja je u saradnji sa Institutom za psihologiju održana na Filozofskom fakultetu.

Kako danas afirmisati alternativnu pop kulturu i subkulture u Srbiji? Valentina Macura autor festivala Paralel kaže da imamo raznovrsnu scenu, ali je neophodan fleksibilniji odnos države i medija prema svemu što izlazi iz okvira takozvane mejnstrim kulture. Ukratko, dobar društveni ambijent preduslov je ne samo za „zvaničnu“, elitnu, već mnogo više za alternativnu kulturu.

Nažalost, jasno je da ovaj oblik kulture najmanje interesuje one koji kreiraju kulturnu politiku i da već decenijama alternativna pop scena kod nas funkcioniše po principu lične incijative i ogromnog entuzijazma. Ni većina medija nije zainteresovana za podržavanje stvaralaštva u oblasti popularne kulture, a koliko je teško opstati na tržištu i kontinuirano promovisati ove sadržaje u Srbiji najbolje svedoči primer odličnog portala Pop boks koji je nedavno ugašen.

Festival Paralel otvorio je i vrlo zanimljivo pitanje uloge subkultura u našem društvu. Raznolike subkulture jesu metafora savremenog građanskog društva u kome različite realnosti i urbani folklori koegzistiraju jedni sa drugima. I kao što se popularna kultura u svetu i kod nas sve više preklapa i fuzioniše s kulturom glavnog toka, tako su i sve manje očigledne granice koje dele kontra kulturu od mejnstrima. Tako su mladi koji su prisustovali tribini na Filozofskom fakultetu s negodovanjem prokomentarisali da subkulturni način oblačenja postaje opšte prihvaćen. Kada se, recimo, folk pevačica fotografiše u majici koja nosi jasnu poruku vezanu za konkretnu subkulturu, to umanjuje vrednost i simboliku ove poruke.

A šta je sa domaćim hipsterima, da li i oni devalviraju ili afirmšu alternativnu pop kulturu? Sociolozi i psiholozi se slažu da hipsteri nepredstavljaju subkulturu, već su negacija svega što bi kontra kultura trebalo da predstavlja. Identitet hipstera je pre svega povezan s potr ošnjom (određenom garderobom, 6rendovima, stilom, dizajnom) i zato oni ne mogu biti subverzivni a subverzija predstavlja jednu od važnih odlika subkultura.

Mogućnosti za afirmaciju alter nativne popularne kulture i subkultura pružaju se na internetu. Zvuči neverovatno, ali ovaj medij kod nas nijedovoljno iskorišćen za upoznavanje najšire publike sa ovim fenomenima. Nekada smo imali fanzine, sada je internet pravi prostoru kome se mogu predstaviti drugačiji pogledi na kulturu.

Ono što takođe, nedostaje jeste slika alternativne popularne kulture izvan Beograda. Decentralizacija je i u ovoj oblasti neophodna. Upravo to bi mogla da bule glavna tema nekog Budućeg festivala!

Maja Vukadinović, POLITIKA – Kulturni dodatak, 12.10. 2013.

Zlatni papagaj je bio modernija verzija kafane – ne jede se, manje se sedi a više stoji, ali se jednako pije i druži. Apdejtovana kafana. U tom kafiću se skupljala ekipa koja je tada bila deo druge subkulturne grupe u odnosu na nas, postojao je elemenat međusobnog nerazumevanja, i onda smo mi dali komentar, kako je nama to izgledalo

Beogradski festival subkulture Paralel, koji će se odvijati do nedelje (21. novembra) u beogradskom klubu Gun, otvoren je na neformalan način sinoć u kafani Mornar.

Događaj najavljen kao tribina na temu Kafane i rokenrol, predstavljao je, u stvari, prijatno, neozvučeno ćaskanje nekolicine ljudi iz sveta rokenrola za jednim stolom, uz karakterističan žamor sa svih strana. „To smo i želeli, kafanska kakofonija pa – ko čuje, čuje“, demistifikovao je celokupnu atmosferu, upotpunjenu ukusnim pasuljem, Zoran – Zoza Panjković.

Uspomene na temu konekcije kafane i rokenrola su evocirali frontmen Električnog orgazma Srđan Gojković Gile, Oliver Nektarijević (KKN), Dušan Radulović, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda i Vlada Janković Džet koji se spontano priključio diskusiji, a „moderator“ je bio novinar Branko Rosić (ex Urbana gerila).

Električni orgazam je upravo u Mornaru nastao i ime dobio, a tu je nastala i prva pesma Konobar koju je Ljuba Đukić, kako rekoše, napisao dok su čekali kelnera. Gile je, za početak, prokomentarisao razliku između tadašnjeg i sadašnjeg Mornara: „Nije velika – pre 33 godine je samo bio malo više naglašen soc-realistički dizajn. Mi jesmo tu nastali, ali, generalno, naša punk-new wave generacija nije imala mnogo romantičnih veza sa kafanom. Silom prilika, kad nismo gluvarili po parkovima, haustorima i trgovima, zimi smo morali u kafane, uglavnom Proleće i Crveni petao, u Mornaru smo bili samo kad smo napravili bend. Svestan sam romantičnog odnosa prema kafanama, i to je, verovatno, zakačilo starije rokenrol kolege, takva su bila vremena. Onda su krenuli kafići, klubovi poput Akademije, ona je bila moja kafana. Tu sam izlazio, konzumirao alkohol… Zato se, valjda, i ide u kafanu (smeh) – da konzumiraš alkohol, da pričaš sa ljudima i da pobegneš iz neke druge realnosti, u kojoj se stalno nalaziš“.

Branko Rosić je podsetio da je Zlatni papagaj El-orga opisao dolazak kafića, ali i klasnih razlika, Gile je nastavio: „To je bila modernija verzija kafane – ne jede se, manje se sedi a više stoji, ali se jednako pije i druži. Apdejtovana kafana. U tom kafiću se skupljala ekipa koja je tada bila deo druge subkulturne grupe u odnosu na nas, postojao je elemenat međusobnog nerazumevanja, i onda smo mi dali komentar, kako je nama to izgledalo“.

Nadovezao se Dušan Radulović, čovek koji je ceo svoj novinarski vek posvetio radiju: „Duh je važan, a kafana je, negde, taj anarhistički duh. Otvaraju se neka vrata, to posle odlazi u reči pesama… U kafani si mogao da čuješ razočarane oficire, smenjene političare, ražalovane ove i one… Upijaš to i, onda, dobijaš potpuno drugu sliku o svemu. Ko je istrajao – istrajao je, i ja se divim tim ljudima“.

Sedelo se u Mornaru, ali je neminovno bilo da se pomene, tek nekoliko desetina metara udaljeni Šumatovac.

„Tamo su gluvarili muzičari čiji rad mi, u to vreme, nismo respektovali, pa onda, nismo respektovali ni to mesto“ – seća se Gile. „Pank se bazirao na tome da ne poštuje ništa što je bilo pre njega, sve to je bilo povezano jedno sa drugim. Gledali smo na Šumatovac i Dom omladine kao na konzervativne institucije, a progresivni su bili SKC, parkovi, trgovi, plato ispred Filozofskog fakulteta – sve što je za džabe. SKC je, u stvari, podmirivao sve potrebe, jer je tu bilo i duhovnog sadržaja – izložbe, koncerti, filmovi…“

KKN hit Divni dani čini, između ostalog, Olivera Nektarijevića sasvim prikladnim diskutantom na ovu temu: „Krajem osamdesetih, kad smo bili u srednjoj školi, trebalo je da odemo posle na neko mesto da se raspištoljimo i da imamo osećaj totalne slobode i raspada. Kafići koje Gile pominje – to je sve bio neki uštogljen svet, koji nam nije prijao. Odgovaralo nam je da odemo, na primer, u Manjež koji sada izgleda potpuno drukčije nego tih godina. Ti sa ekipom, posle škole, podigneš noge na sto… Za jednim su metalci, za drugim pankeri, za četvrtim neki hipici, pa vojnici koji su pobegli iz kasarne… Dolazi pijani kelner i ne traži ti da spustiš noge, nego ti kaže (karikira, uz zaplitanje jezika) – š’o si naručio čaj, naruči rakiju. To je jedino što ima da ti zameri“.

Povezao je Oliver priču sa jednom skorašnjom situacijom: „Imali smo probu u BIGZ-u. Lep pogled, vidimo ceo grad, ali sam bio u fazonu – jebeš ovo, izgleda da najbolje stvari pravimo u podrumu, negde gde ne vidimo ništa. Kapiram Gileta oko Akademije, međutim, nama je trebalo nešto za posle škole – popodne, uveče, gde niko ništa neće da nas pita“.

Vlada Džet se prvo svojski trudio da čuje šta se to priča za glavnim stolom, a onda se priključio ekipi. Nekad je bio daleko više vezan za kafanu, ali, alkohol mu je odavno u folderu „pluskvamperfekat“. Punih 12 godina.

„Kafana je bila najvažnija tačka za nas, prvu generaciju. Tamo su se bendovi osnivali, sve se tamo dešavalo. Bile su tri aktivnosti – sport, bioskop i igranke, a svuda se išlo iz kafane i vraćalo se posle tamo, da prokomentarišeš to što si video. Osim toga – šta je igranka? Kafana gde se igra. Kalenić nam je bio ključno mesto – tu smo sedeli mi Crni biseri, Zlatni dečaci, poneko od Elipsi… Kasnije se sve to menjalo – pojavili su se klubovi, kafići, sve živo“.

Rosić ga je podsetio da se u Šumatovac, posle renoviranja, niko nije vratio.

„Sad je jedan mali Šumatovac – Krug dvojke. Tu sede stari muzikanti, džezeri, posebno subotom pre podne, ali, to je samo trag vremena koje je bilo nekada“, setno je zaključio Džet pre nego što su počela prisećanja gde je ko svirao, gde se In a Gadda Da Vida puštala osam puta zaredom…

Divni rokenrol dani. U kafani.

Milan Ćunković, POPBOKS, 20. 10. 2012. / www.popboks.com