Tribinski program u okviru Paralel festivala otvara teme značajne za opstanak subkultura. U saradnji sa Institutom za psihologiju Filozofskog fakulteta, nastavljmo razgovore sa naučnim radnicima, ali i ljudima od „prakse“, kada je reč o pop kulturi. Aktivno učešće publike je dobrodošlo.

      Učestvuju

• prof. dr Aleksandar S. Janković, Fakultet dramskih umetnosti
• prof. dr Dragan Popadić, Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet
• dr Ivana Stepanović Ilić, Institut za psihologiju, Filozofski fakultet
• dr Maja Vukadinović, kulturlog
• Branko Rosić, zamenik urednika časopisa Nedeljnik
• dr Branislav Dimitrijević, istoričar i teoretičar umetnosti

      Moderator Valentina Macura

Jedna od osnovnih odlika subkultura je želja da se bude drugačiji od važećih društvenih normi i sistema vrednosti i u skladu s tim pružanje otpora ustaljenom preko načina oblačenja, muzike, izražavanja (bilo u govoru, načinu šminkanja i frizurama, crtanjem grafita…).

Hebdidž (Hebdidž, 1980) je definisao subkulture kao simbolične oblike otpora. tvrdeći da su elementi otpora, odbacivanja i subverzije karakteristike skoro svih subkultura koje okupljaju mlade i da imaju ključnu ulogu u oblikovanju subkulturnih identiteta. Subkulturne grupe se formiraju oko ideje pružanja otpora nekom vladajućem društvenom obliku. Ujedno, one predstavljaju nešto novo u odnosu na opštevažeći kulturni obrazac, mogu biti pokretačka sila, nešto drugačije, i samim tim, takođe, sadrže element suprotstavljanja opštim vrednostima. U početku one mogu izazivati strah, nelagodu, osuđivanje i odbacivanje od strane većeg dela pripadnika nekog društvenog sistema, a često se mogu smatrati i radikalnim. Vremenom, one postaju deo opšteprihvaćenog kulturnog obrasca, pošto sve veći broj ljudi počinje da usvaja neke od subkulturnih elemenata, što se možda najpre primećuje preko fizičkog izgleda (način oblačenja, frizure, šminka…), a često i nekada radikalni muzički oblici nađu svoj put do slušalaca prosečnih muzičkih preferencija. Ono što je nekada bila pobuna, sada postaje sastavni deo svakodnevice. Kao što Hebdidž ističe, u trenutku kada vladajući društveni sistem počinje da prepoznaje subkulturu, to je trenutak kada moć otpora te subkulture nestaje, dakle, prestaje da bude sub-kultura. Pojedino transformisanje subkultura u vladajuće tendencije dovelo je i do kulturnih revolucija (kao što je npr. slučaj sa hipi revolucijom).

Da li je subverzivni element subkulture neophodan za napredak kulture, pa i samog društva? Da li je potrebno da, zarad tog napretka, stalno nastaju nove subkulture koje bi bile generator promena u društvu?

U proteklih nekoliko decenija svedoci smo pojave mnogobrojnih subkultura među mladima od kojih su neke ostavile ozbiljan trag u kulturnoj istoriji savremenog društva. Da li i danas imamo neku takvu pokretačku snagu ili je već sve ispričano? Da bi li trenutne društvene okolnosti, odnosno nezadovoljstvo istim, trebalo da indukuju rađanje neke nove subkulture? Da li je kultura konzumerizma toliko jaka, da je kod mladih jača potreba za materijalnim nego za idejama? Da li taj stav oslikava i pojava hipstera, subkulture zarad subkulture (larpurlart) sa vidljivom stilizacijom, nastalom miksom elemenata prethodnih subkultura, koja postaje važnija od bilo kakve ideje?

Ima li danas subverzije u subkulturama?

Olga Marković

Institut za psihologiju, Filozofski fakultet