Zagrebački indie-rock sastav ESC Life, sastavljen od četiri iskusna muzičara, koji su ranije svirali u različitim bendovima – Hemendex, Man Zero, Umor, Stillness…, predstaviće se po prvi put beogradskoj publici, upravo na koncertu Grant Harta u KC Grad. 

ESC Life – Bad influence

Uoči nastupa na III Beogradskom Festivalu Subkulture, postavili smo Grant Hartu nekoliko pitanja i uverili se da je pored toga što je muzičar, performans umetnik, dizajner…, pre svega, ipak, pesnik. Uživajte…

Kakav je osećaj biti autor rok himni kao što su „Don’t Want To Know If You’re Lonely“, „Diane“ …?

Možda bih to mogao da objasnim tako što bih različite albume i pesme opisao kao različite sobe jedne kuće. One postoje i kada više ne boravite u njima, čak i kada o njima ne mislite, one su tu. U slučaju nekih pesama, to su neke baš neuredne sobe, u haosu…, previše čudnih uspomena ili nekih stvari koje su se tu desile čine da jednostavno ne želite mnogo da se zadržavate tamo. Opet, u neke ulazite jer ljudi to od vas očekuju. Ipak, one o kojima najviše mislite su one u/na kojima radite. Stihovima: „I will paint the walls this colour , but I am leaving the floor bare, no carpet. This room needs a window (bridge). Some rooms need more light than others.“

Biti slavan i popularan u mladom rok bendu…, to mora da je neko „filmsko“ osećanje, da li isto važi i za raspad benda?

Filmsko? Pre bih rekao da je zamarajuće, kao kad čitaš neku predugačku knjigu, sa previše uvedenih likova i suviše zapleta, recimo Tolstoj mi pada na pamet.

Jeftina romansirana novela puna likova koji ne stare, je ono što mladi bendovi uglavnom zamišljaju. Ne znam, ali čini mi se da film možda ipak zahteva razvijenije karaktere i jači narativ…

Veliki Hüsker Dü fan napisao je biografiju benda, gde je u delu koji govori o raspadu grupe, na neki način otvoreno stao na Vašu stranu. O (kreativnom) sukobu između Vas i Boba Moulda se tokom godina dosta pisalo i pričalo, kako danas gledate na to?

To je vrlo komplikovana priča… Za sve ovo vreme čuo sam sve loše o Bobu što može da se čuje, a verovatno isto tako i on o meni. Čuli smo razna pitanja, osetili frustraciju, i tokom godina stvorili sopstvene verzije priče. Uništili smo svaku šansu za drugačiji pristup toj stvari, izgradivši svoje zidove, svako oko sebe.

Naš muzički život uništen je savršenom olujom oklonosti, ali ona nije došla baš tako iznenada… Oblaci su se dugo navlačili. Nešto kao, prepumpani ego okrenut kanibalističkom samo-konzumerizmu u gozbi besa. Jednostavno, nedostaje nam naš zaštitni oklop poverenja koji je uništen.

Hüsker Dü

Koliko je bilo potrebno hrabrosti i otvorenosti, da se baš tokom 90-ih, prvi put dođe u jednu, tada izolovanu zemlju, punu problema i jednostavno rečeno na lošem glasu u svetu?

Da sam tada zaista bio svestan u kakav rizik se upuštam tim dolaskom, moguće da ne bih ni krenuo. Jer, već na putu ka Beogradu, u vozu, preko Beča, putovali smo Tom Merkl (basista Nova Mob) i ja, bukvalno su nam se zalepila dva agenta ili tzv. tajna policajca, u civilu. Dva potpuno bezvezna tipa, nemam pojma ni za koga su radili, niti na čijoj su strani oni bili, ali pošto su nas skroz pretresli, kako je voz ušao u stanicu u Beču, nestali su.

U Beograd sam tada došao da bih svirao za otvorene ljude, kao neki simbol mira, a ne zato što me zamolila vlada, UN ili NATO, već zato što me je zamolio prijatelj od poverenja…, ili možda još ranije, ja njega. U svakom slučaju, to je bilo organizovano van bilo kakvih zvaničnih institucija, bilo je to baš zbog ljudi ovde.

Sećam se da mi je jedna devojka na koncert donela večeru, sendvič sa kuvanim jajima i salatom, znam da je tada kod vas bila velika kriza, i znao sam da je taj sendvič podrazumevao više ljubavi i žrtve, nego bilo koje drugo jelo koje sam ikad pojeo. Ta devojka i svi ljudi na koncertu bili su ponosni što su tu, baš kao i ja, jer je to bio izraz naše slobode.

Dolazim iz zemlje ili nacije, koja se sramno ponaša i treba da se stidi zbog mnogih svojih dela. Ali mislim da je koncept nacije generalno omalovažavajući za ljude koji žele da žive i razmišljaju kao slobodna bića.

Vaše koncerte u regionu organizovali smo zajedno sa kolegama iz Hrvatske i naravno ovde je sad potpuno drugačija atmosfera od one 90-ih, ali postoji jedna, nama vrlo zabavna, urbana legenda, da ste se upravo uoči tih godina sukoba, na koncertu u Zagrebu obratili publici sa „Idemo Srbi…!“

Ha, ha, pa ne sećam se tačno toga, ali zvuči veoma moguće. Deluje kao moj nepogrešivi smisao za apsurd!

Govorite o svojim različitim albumima i pesmama kao o posebnim životnim prostorima… Da li je poslednji album “The Argument” kuća najviše po vašem ukusu?

Arhitektonski govoreći…, „The Argument“ je kao jedan mali hram, svetilište, koje tu stoji vekovima, izloženo i dostupno, ako bi nekoga put tuda mogao dovesti. Ja sam zauzeo taj hram, renovirao ga i dekorisao, sa malo nove farbe, zavesama i ponekom slikom koju volim. Zadržao sam stare mozaike na podovima, samo je tepih stavljen preko njih, uveo sam nove instalacije i wifi i napravio garažu koja se uklapa u stari hram.

Morao sam to da uradim jer mi je grozna ideja da do kraja svog kreativnog života budem u jednoj te istoj staroj kući. Za one koji žele a vide taj stari hram – bez brige, sve je i dalje tu, samo malo prilagođeno današnjem trenutku.

Grant Hart

Ostali ste verni alternativnoj sceni, što je verovatno teži način da se opstane, s obzirom na to koliko sve podleže zahtevima komercijalizacije. Gde danas prepoznajete nove snage koje mogu da održe nezavisnu scenu?

Istina, na jednom nivou, sve je jači pritisak da se zarađuje što više. Ipak, primetio sam u životu da kad se trend razvija i stvari idu u jednom pravcu, u nekom trenutku se pokrene čak i suprotna tendencija. Kao i u politici, kada stvari deluju konzervativnije nego ikada, istovremeno i “kontra” pokreti postaju jači.

Kao kada putujete, ne samo da ste bližiti vašoj destinaciji , već ste bliži i povratku kući. Mi uvek težimo onome gde ćemo ikada ići ili stići.
Lično se trudim da doprinesem održanju scene i kroz svoju malu izdavačku kuću /etiketu “Con d’or”. Upravo izdajemo album umetnika Džejmsa Ilgenfriza (James Ilgenfritz). Zainteresovan sam za podršku takvim projektima, to su uglavnom visoko profilisani umetnici koji stvaraju avangardnu muziku. A publika raste…, možda.

Ovo je treće izdanje našeg festivala, koji objedinjuje različite subkulturne izraze, između ostalog, strip, muziku, film…

Vaša TOP 3: strip junak,/bend, film?

strip-Zaboravio sam ime te strip junakinje, ona je afro-američka pevačica u kantri bendu i bori se protiv nekih moćnih sila zla.

bend-U Brajtonu, u Engleskoj postoji mlad bend zovu se „GRASSHOPPER“ i fenomenalni su. Baš mlada ekipa prijatelja koja opasno svira, iako i njihove gitare izgledaju prevelike za njih.

film-Moj omiljeni film u poslednje vreme je „Heavy Rotation“, Krisa Larsona (Chris Larson).

Uglavnom je to umetnost, koja se dešava na lokalnom nivou, u mom gradu.

Kako će izgledati vaš beogradski koncert?

Pa pošto će beogradska svirka biti četvrta na turneji, do tada bi trebalo da bude manje grešaka nego na prve tri. Sa mnom nastupaju momci iz ESC LIFE, ne znam da li su ranije nastupali u Beogradu, biće odlično.

Valentina Macura

Grant Hart, koosnivač i lider jednog od najuticajnijih garažnih bendova XX veka, Hüsker Dü, biće gost trećeg PARALEL­a, Beogradskog Festivala Subkulture.

Nakon prošlogodišnjeg upečatljivog nastupa Lojda Kola, PARALEL nastavlja tradiciju predstavljanja autorskih ličnosti i zvezda nezavisne scene, iako je u slučaju Grant Harta reč o, ovdašnjoj publici, već više nego dobro poznatom autoru – kompozitoru, tekstopiscu, pevaču, bubnjaru, gitaristi, ali i dizajneru omota gotovo svih  albuma Hüsker Dü.

Grant Hart
Posle razlaza čuvenih Hüsker Dü, osnovao je sastav Nova Mob, da bi se zatim, nakon nekoliko godina, posvetio solo karijeri, gradeći zavidnu beskompromisnu andergraund biografiju. Rasturanje harizmatičnih Hüsker Dü, te razlaz Grant Harta i Boba Moulda, svakako predstavlja jedan od legendarnih stvaralačkih sukoba savremene pop kulture. Interesantno je da je Hart u Beograd prvi put došao baš početkom zlokobnih 90­ih, prkoseći tako tadašnjoj kulturnoj i svakoj drugoj blokadi ovih prostora, a našoj publici se nakon toga vraćao u nekoliko navrata.

Grant Hart, na Beogradski Festival Subkulture – PARALEL, dolazi sa pratećim bendom, a u okviru evropske promocije svog novog duplog albuma “The Argument”, koncert će se održati u petak, 17. oktobra, od 21:30 sati u KC Gradu. Ovom prilikom, beogradskoj publici će se prvi put predstaviti i zagrebački indie sastav ESC Life.

Karte po ceni od 1200 dinara, mogu se kupiti na svim prodajnim mestima Eventima, kao i na dan u koncerta u KC Grad po ceni od 1400 dinara.

Grant Hart-Morningstar (The Argument)

Hüsker Dü-Don’t Want To Know If You Are Lonely

Furiozno stavljanje tačke na ovogodišnju premijeru festivala Paralel

Po jednoj davno zapamćenoj, dakle interesantnoj teoriji, postoji tvrdnja da je najlepše izaći u grad četvrtkom i nedeljom. Vikendom izlaze svi, radnim danima ćeš najpre naleteti na one koji nikako u životu ne mogu bez kafanskog „stonda“ – ostaju pomenuta dva dana kao najbolja prilika za provod, uklještena između sedmične Scile (prenatrpanost) i Haribde (dosada).

Sinoćni maestralni koncert Velikog prezira, benda koji je u domaćim okvirima najneoštećeniji izneo tranziciju iz devedesetih kroz prvu dekadu novog milenijuma, potvrdio je ovaj sud na najlepši mogući način. Očevidaca nije bilo previše (više od 70, manje od stotinu), ali nije bilo ni zalutalih, već su sve sami poštovaoci i dobri poznavaoci opusa grupe pohrlili u Gun Club, rešeni da se dobro provedu. Bend im nije ostao dužan, pruživši u osamdesetak minuta permanentnog poništavanja vremena i prostora bogovsku svirku jedne sada već sasvim sazrele i ozbiljne, a opet tako šarmantne i ležerne postave.

Kad smo već kod ljudstva, novajlija na basu je Boško iz svima-koji-su-ih-videli-uživo-dragih Straight Mickey and the Boyz, najperspektivnijeg srpskog rock sastava trenutno. Ovaj mladić ne samo što je dodatno zategao zvuk grupe sa svoje četiri žice već doprinosi i u scenskom segmentu nezaboravnim plesom u mestu, kao da struja prolazi kroz njega. Uz prekaljene muzičare, kakva su dva Roberta (Radić na bubnjevima i Telčer na gitari) i naravno, duša benda Kole, bilo bi iznenađenje da sa bine konstantno ne pršti kada svira Veliki prezir. I prštalo je, samo tako.

Na Koletovoj beloj gitari mogu se primetiti delovi sa kojih je otpala farba, a čim su se raspoloženi i nasmejani momci uključili u struju više nije bilo misterija zbog čega. Kao na traci su se ređale numere (Gubi me sudbina, Svi se spustite na pod, Konj, No no, Reke teku brodovima…) iz svih perioda rada grupe, dok se na sceni odvijao prizor potpunog, pravog dečačkog predavanja muzičkim demonima: Radić razvaljuje bubnjeve, Kole mlatara kosom na sve strane, vadeći, kao pokeraš kečeve iz rukava, arhetipski sonične rifove, u čemu mu „bratski“ pomaže Telčer. Ovaj gitarski par uigran je kao Romario i Bebeto na Mundijalu u Americi 1994. Zvučna slika je konstantno moćna i raznovrsna, od meditativnih psihodeličnih segmenata preko „prljavog“ rokerskog gruva do hardcore punk ekscesa – ako je možda nekad i bilo umesno pominjati bend u kontekstu tzv. vojvođanskog popa, ti dani su odavno prošli. Sporosagorevajući zenit ove grupe je i dalje u jeku, i nesvodiv je na samo jedan pravac.

Publika je, naravno, uživala i ovacijama čašćavala bend u svakoj (kratkoj) pauzi. Gotovo svaka pesma ispraćena je igranjem i skakanjem sa naizust naučenim stihovima na usnama. Atmosfera je domaćinska i neposredna, a kratki dijalozi Koleta sa publikom bili su urnebesni („Je l’ vam dobro?“ „Jeste!“ „Je l’ vam glasno?“ Jeste?“ „Hoćete da smanjimo?“ „Neee!“ ili „Koleee…“ „Moliiim?“ „Skini se!“). Grupa svira na bis Probudi se sine, Novčanik i zaključnu Samo tebe znam (sa sve onim genijalnim rokerskim kratkim skretanjem sa šina nakon prve dve strofe) koja izaziva amok kod svih prisutnih, posle čega se Kole toplo zahvaljuje i obećava još svirki u bližoj budućnosti, „čim izađe album“.

Marko Nikolić www.popboks.com

Veliki prezir od nastanka 1996. godine, slovio za najveću nadu domaće rok scene, a onda su nekako, delovalo je kao odjednom, postali i njeno najveće ostvarenje i svrstali se u red malobrojnih rok gitarskih bendova sa zvezdanim statusom.

U novembru izlazi vaše novo izdanje, odakle potreba da se vratite, naizgled prevaziđenom nosaču zvuka, ploči?

Što se mene tiče vinilni format, ustvari, nije nikad prevaziđen, pre svega mislim na slušalački doživljaj, kao i na osećaj držanja omota u rukama prilikom preslušavanja… Ja sam potpuno oduševljen povratkom vinila, danas je to ponovo postao relevantan i prisutan format, koji pruža mnogo više od digitalnih izdanja u svakom smislu… Ovaj trend je naravno posledica potpunog obesmišljavanja CD izdanja, zbog mogućnosti skidanja muzike sa Interneta.

Stiče se utisak da ste zaista miljenici beogradske publike…

Istina je da u Beogradu zaista imamo najveću podršku i veoma nam je drago zbog toga. Svaki koncert u Beogradu je za nas prava svečanost, jer već godinama imamo stvarno divan odnos sa ljudima koji posećuju naše koncerte, nekako ta publika najviše prati ono što radimo i to ume da nam pokaže… To je nešto što se poštuje i mnogo nam znači. Mi i nismo bili nešto posebno aktivni što se koncerata u regionu tiče, ali sada to planiramo da promenimo, posle ovog izdanja pokušaćemo da napravimo koncertne promocije i na tim prostorima. Iskustvo nam govori da i kada sviramo pred publikom koja nema pojma o tome čime se bavimo i šta sviramo, na kraju uvek budu vrlo pozitivno iznenađeni. To je nešto što nas raduje i odličan je osećaj, jer nas takve stvari motivišu da pokušamo da sviramo što više i svuda.

Koncert u Gunu, dešava se u okviru Beogradskog festivala subkulture, ako se mora, koju bi subkulturu izabrao kao sebi najbližu?

Što se mene tiče, ja bih uvek izabrao smisao, sadržaj i dobar ukus. Subkulturni pokreti i oblici iste, često nude takve stvari.

Ko utiče na estetiku vaših spotova koja je kod nas još uvek jedinstvena?

Mi smo imali tu sreću i zadovoljstvo da uvek sarađujemo sa prijateljima benda koji poznaju naš rad, sa ljudima koji nas razumeju i dele sličan senzibilitet i ukus. Izdvojio bih Aleksandra Ilića, sa kojim smo uradili najviše video spotova i sa kojim i danas sarađujemo. Njegov rad nam je u mnogome otvorio razne mogućnosti i zahvaljujući kome smo i došli prilike da nas ljudi primete, u vreme kada je to bilo veoma komplikovano i teško. Tu je i Miodrag Kolarić koji je uradio dva odlična spota za prošli album. Za sledeće izdanje već imamo dva spremna spota, jedan je delo Andrijane Stojković za pesmu „Svetlost i dim“, a drugi video za pesmu „Da“ uradio je Aleksandar Ilić.

Šta može da očekuje publika u Gunu 21. oktobra?

Kao i uvek. Koncert na kome dajemo sve od sebe.

(MONDO, Valentina Macura)

Uoči koncerta koji je deo Paralel festivala subkulture, otkrili su kako je to nastupati sa rege velikanima u koje sada i oni spadaju jer su ovog leta na internacionalnom takmičenju u Udinama osvojili titulu najboljeg evropskog rege benda za 2012. godinu.

Pevač Vukašin Marković, kojeg strani mediji opisuju kao „belog čoveka sa glasom crnog“ za MONDO govori o rege muzici, subkulturi, kao i o predstojećem beogradskom koncertu.

Čini se da ste od ovog leta bliži EU nego ostatak Srbije, šta vam je to donelo, kao bendu?

Jako značajno novo iskustvo, to da smo se i mi sami upoznali još bolje i da smo videli kako to rade neki pravi majstori! Da ne pominjem nastupe na rege festivalim širom Evrope i svirke po regionu… Iza nas je više od 20 koncerata, pred najrazličitijom publikom, što je ogromno iskustvo i veliko im hvala.

Upravo nam je region uvek interesantan, pa nakon turneje, šta mislite, koliko naš prostor kapira rege?

Mislim da kapiraju vrlo dobro. Ono što bih lično ja voleo je da probam da ih kroz svoju muziku „obrazujem“ čemu da posvete pažnju u domenu rege muzike i muzike uopšte. I čini mi se da to polako, ali sigurno ide na bolje.

U okviru Paralel festivala, u petak 19. oktobra, nastupićete u klubu Gun, šta je za tebe rege subkultura?

Rege je subkultura sama po sebi, jer provocira stereotipni um i čini da je se boji. Muzika koja sa malo mozga i kreativnosti gradi moćno oružje koje prodire dosta duboko i ostavlja dugotrajne posledice. Ali bez te dve komponente je prežvakana priča o revoluciji iz usta lažnog Boba Marlija bio on crn, beo, ljubičast ili roze… Mi smo rege subkultura koja se trudi da kaže nešto iza čega stoji jer samo to ume i samo to sme.

Kako će izgledati vaš koncert u Gunu?

Potrudićemo se da, pre svega zvuči što bolje, a potom i da izgleda tako, jer smo publiku navikli da su naši koncerti i muzički i scenski doživljaj.

(MONDO, Valentina Macura)