Krista Bel (Chrysta Bell), muzičarka, glumica, model i muza kultnog reditelja Dejvida Linča (David Lynch), pred svoj prvi beogradski nastup (30.11, KC Grad), u okviru muzičkog dela Paralel festivala, govori o: saradnji s genijalnim rediteljem, muzičkim uticajima, svom drugom poslu u vezi sa privatnim ekološkim grobljem i odgovara na milenijumsko pitanje – Tesla ili Edison…

Toliko glumaca priželjkuje saradnju s čuvenim rediteljem Dejvidom Linčom, a Vi ste, kao primarno muzičarka, prosto ušetali u čudesni svet Twin Peaks-a, i to kao intrigantna i pametna FBI agentica Temi Preston (Tammy Preston). Kako je došlo do te saradnje?

Nakon 17 godina poznanstva i saradnje (na albumima), Linč je imao dosta jasnu ideju šta može da očekuje od mene kao profesionalne muzičarke i izvođača. Iako nikada pre nisam glumila u TV seriji, on je intuitivno znao da bih ja bila pravi izbor za tu ulogu, kao i da ću se tome posvetiti svim svojim snagama i uraditi to najbolje što mogu. Poznaje moj karakter. Na kraju, sve je to doprinelo da mi poveri ulogu.

Mislim da ste pored Dejvida Bouvija (David Bowie) i Krisa Ajzaka (Chris Isaak) jedina muzičarka koja se pojavljuje u Twin Peaks serijalu. Da li je to predstavljalo veliku odgovornost i možemo li da očekujemo nove epizode?

Iako to nije puno poznato, Migel Ferer (Miguel Ferrer, tumačio je ulogu FBI agenta Alberta) je počeo svoju karijeru kao bubnjar, a i Dejvid Linč je i sam kompozitor. Čini mi se da ima „nečega“ u vezi s muzičarima koji pripadaju odredu Plave ruže (Blue Rose Task Force), ali ne znam da li je to Dejvid uradio smišljeno ili je prosto tako slučajno ispalo. On se inače veoma vodi svojom intuicijom. Sigurno da sam s velikom odgovornošću pristupila radu na seriji, ali opet nisam želela ni da budem suviše ozbiljna! Što se tiče mogućeg nastavka serijala, zaista nemam nikakav nagoveštaj da li će biti novih epizoda, a svakako da se nadam da hoće!

Linč muzici pridaje neverovatan značaj, koliko je upravo muzika doprinela činjenici da je Twin Peaks vrhunsko remek delo?

Mislim da muzika tu igra veliku ulogu, ali ne bih rekla veću, od ostalih aspekata tog briljantnog dela. Jednostavno se sve zajedno divno slaže. Svi delovi harmonično funkcionišu stvarajući nešto savršeno haotično.

Odrasli ste u Teksasu i počeli veoma rano da se bavite muzikom, kako to da se u međuvremenu niste preselili u Holivud ili Njujork, kao centre šou-biznisa, već ste ostali „kod kuće“?

Teksas je oduvek bio kuća i moja polazna osnova, jer su tamo moja porodica, a i moj bend. Takođe, tamo vodim i svoj drugi posao. Ipak, više od 10 godina sam provela i u Kaliforniji, uključujući Los Anđeles, San Francisko i Oukland, gde trenutno živim. Njujork me nikada nije privlačio kao mesto za život, iako sam ga do sada posetila bar 30 puta, što zbog posla, a što zbog sebe lično.

U svojoj muzici i nastupima vešto koristite senzualnost i erotiku, ali ipak ni u jednom trenutku one ne dominaraju nad muzikom. Ko su vaši ženski uzori u poslu kojim se bavite?

Moji istinski vrhunski uzori, ali svakako ne i jedini su: Nina Simone, Julie London, Annie Lennox, Cate Blanchett, Janelle Monae, Issa Rae…

Vaši prethodni albumi rađeni u saradnji s Linčom, opisani su kao „dreamy pop“ (sanjivi pop), dok najnoviji, We Dissolve, donosi širi spektar zvuka i uticaja. Šta je ono što biste voleli u budućnosti da se dešava u vašoj muzici i karijeri?

Želela bih da imam karijeru širokog muzičkog spektra, koji uključuje puno uticaja, ali zadržava postojeću esenciju kao sidro. Moja nova ploča We Dissolve, sadrži i uticaje džeza, bluza, čak gotik Motown momente. Zvuk je sada možda „spušten na zemlju“ u odnosu na ono što sam radila s Dejvidom (na prethodna dva albuma), više je majka zemlja nego otac kosmos, ali uvek je sanjiv (dreamy).
S obzirom na to da sam kao mlada muzičarka bila pod uticajem P.J. Harvey, bila sam jako srećna što ću We Dissolve raditi s njenim dugogodišnjim saradnikom i producentom Džonom Perišom (John Parish). On je pomogao da se sačuva srce materijala i da se izrazi dubina i čistoća poruke.
Volim različite žanrove, mislim da je dobro za umetnika da eksperimentiše s različitim pravcima, sve dok ima jasnu nameru i viziju.

Činjenica da uspevate da vodite i (ekološko) privatno groblje je zaista fascinantna, pri tom u varijanti vašeg odnosa prema kraju života, nema ničeg morbidnog. Ipak, kako ste rešili da se svakodnevno suočavate s nečim od čega većina ljudi beži ceo svoj život?

Taj pogled na stvari me u početku dosta zbunio i zatekao nespremnu, ali sam ga nakon nekog vremena potpuno prihvatila. Nasledila sam prirodno groblje, koje se zove „Countryside Memorial Park“ i nalazi se u Teksasu. Nasledila sam ga od oca koji je oduvek bio popriličan ekscentrik i preduzetnik.
Posedovanje groblja je temu smrti veoma približilo mojoj svakodnevnoj stvarnosti. Takođe je i istaklo značaj prirodnih ciklusa, jer na našem groblju mi ne smeštamo tela ni u kakve čvrste materijale, niti dozvoljavamo ikakve sanduke koji nisu 100% biorazgradivi, što je veoma različito od savremenog načina sahranjivanja. Telo se jednostavno vrati zemlji, na najprirodniji mogući način. I sama pomisao na to već donosi mir, olakšanje i utehu, koji menjaju taj pristup smrti koji uglavnom dominira našom zapadnom kulturom. Istovremeno, spoznala sam radost i ispunjenje koje donosi pokretanje teme obreda kraja života, ali posmatrano s jednog daleko mirnijeg mesta. Jednostavno, možete biti drvo! Ova ideja objašnjava ljudima da smrt može biti posmatrana kao transformacija, radije nego kao sam kraj.

Pošto u Beograd dolazite prvi put, šta mogu da očekuju vaši fanovi 30. novembra, u KC Gradu?
Moj nastup je pun spektar. Slatko i bezobrazno. Svetlo i tama. Prefinjeno i sirovo. Kosmičko i melanholično.

I poslednje pitanje je vrlo krako: Edison ili Tesla.
Tesla.

Za Paralel / Valentina Macura

Branko Rosić, pisac i novinar

Dimitrije Vojnov, više od scenariste… 

I Wanna Hold Your Hand, debitantski film Roberta Zemeckisa je bio neka vrsta čudne potvrde kako su moja dve velike ljubavi, ona prema Zemeckisovim filmova i ona prema Beatlesima zapravo komplementarne i kako neki izbori u muzičkom i filmskom ukusu nisu nimalo slučajni. U svom prvom celovečernjem filmu, Zemeckis je uspeo da zarobi ustreptalost koju fanovi osećaju u blizini svojih heroja, i čitav film je čudan spoj adrenalinskog i nostalgičnog ugođaja jer uspeva da nam pokaže istorijski kontejkst bitlmanije a da ne izgubi njenu energiju. Pre MTVa i proliferacije muzičkih klipova, bendovi su se promovisali kroz nastupe u filmovima. Danas kada MTV više pušta reality emisije nego muzičke spotove, vreme je za povratak bendova na film. Neill Blomkamp je uradio upravo to u filmu Chappie gde je protagonizam dao članovima grupe Die Antwoord. U ovom naučnofantastičnom akcijašu oni igraju likove koji su formulisani njihovim scenskim personama, i zapravo snima rokenrol film novog doba.

Awesome: I Fuckin’ Shot That je koncertni dokumentarac o Beastie Boysima. Uroš Đurić je rekao da je taj film kraj jedne epohe i moram da se složim sa njim. Beastie Boysi su te noći podelili kamere fanovima. I onda se epoha završila.

Iz ovogodišnje selekcije festivala preporučio bih film Arctic Superstar, dokumentarnu priču o dečaku koji repuje na zaleđenom Severu, sa životnom pričom koja je toliko tvrda da bi pola slavnih američkih repera teško mogla i da je izmisli.

Swans

Zašto nikako ne bi trebalo propustiti koncert Swans?

Swans su prethodno svirali samo jednom u Beogradu, ‘87. i naravno, bio sam na tom koncertu. Sam bend, a i živi nastup promenili su se za ovih 30 godina. Ipak, ono što ostaje od najranijih početaka sve do danas je glasnoća i totalni telesni doživljaj muzike koju izvode M. Džira i njegov bend. Počeli kao deo njujorške No Wave scene ‘83, da bi ubrzo sa Sonic Youth predvodili Noise i bili prethodnica Guitar Noise žanra koji se do kraja 80-tih razvio u Americi, ali i svuda po svetu. Industrial, Noise, Guitar Noise, Shoegaze, Post Rock, Alt Folk, samo su neki od žanrova u kojima su se kretali i koje su kreirali Swans. Za 35 godina postojanja ovaj bend je jedan od najuticajnijih avangardnih rok sastava ikada, a takav koncert se ne sme propustiti ni pod kojim izgovorom. Pride, radi se o oproštajnoj turneji benda (koja je započela prošle godine po objavljivanju još jednog epskog remek-dela – “The Glowing Man” (trostruki LP)), tako da je ovo mnogima u Srbiji i Beogradu šansa da ih pogledaju prvi, ali i poslednji put.

Ejmi Lever (Amy LaVere)

Šarmantnu Ejmi Lever (Amy LaVere) i njenog, scenskog i privatnog partnera, Vila Sekstona (Willa Sextona), više puta si vodio kod mame na ručak, da li i sa Swans-ima moze da se funkcioniše u toj atmosferi?

Ne. Amy i Will su već stari prijatelji, a Swans su ovde strogo poslovno.

Aleksandar Delibašić

Bad Music For Bad People postoji već 16 godine, pa kako zapravo izgleda posao jednog koncertnog menadžera u Srbiji?

Ja sam ovim poslom krenuo da se bavim 2001. kada mi je bilo jasno da nijedan od bendova koje bih voleo da vidim u Beogradu niko nema nameru da dovede jer je “rizično”. Onda sam početkom decembra iste godine imao koncert Andrea Williamsa i Green Hornet koji je napunio dansing salu Doma omladine (današnja Amerikana) i to je bio okidač da nastavim.

Nije mi teško da volim ovo što radim jer radim sa bendovima za koje mislim da su bitni i da treba da sviraju ovde, ljudi iz istih su listom normalni, vaspitani i fini ili makar ogromna većina njih, a to je dovoljno da sve bude OK.

King Khan & The Shrines

Koliko još „loše muzike ovim lošim ljudima“ imaš u planu da dovučes?

Ove godine napraviću i svoj prvi mali festival u Beogradu (16. i 17. juna u Dorćol Platzu sviraće: Scott H. Biram, James Leg, Slim Cessna’s Auto Club, Th’ Legendary Shack Shakers, Death Valley Girls, The Shivas), a sa svim ovim bendovima i u Kladovu (Border Rock Festival – 15-18 jun). 8. juna dolaze King Khan & The Shrines (opet Dorćol Platz), a sa njima će svirati i Operators iz Kanade.

Valentina Macura

]]> https://www.paralel.rs/2017/03/23/bad-music-for-bad-people-2/feed/ 0 https://www.paralel.rs/2017/03/13/americki-san-jedne-kezz-2/ https://www.paralel.rs/2017/03/13/americki-san-jedne-kezz-2/#respond Mon, 13 Mar 2017 18:38:02 +0000 https://www.paralel.rs/2017/03/13/americki-san-jedne-kezz-2/ Kezz ili Tamara Ristić, je pobednica nekoliko takmičenja za muzičke mlade nade, devojka koja ravnopravno forsira etno zvuk i (sopstvene) savremene muzičke matrice, te diplomirana istoričarka umetnosti, koja iz prve ruke upoznaje beogradsku galerijsku scenu… Rođena je u Kikindi, pravi svoju muziku od malih nogu i ne da se obeshrabriti. Na proleće izlazi njen prvi album, a krajem marta, u subotu, 25. 3, u klubu Elektropionir, očekuje nas i prvi veći beogradski koncert talentovane Kezz.

Foto: Marko Popović

Pobedila si do sada na nekoliko otvorenih takmičenja posvećenih početnicima i svežim licima, šta ti je to zaista donelo?

Donelo mi je uzlazno ubrzanje i otvaranje mogućnosti za ostvarenje želja.

Tvoja priča liči na neku našu lokalnu verziju „američkog sna“, ipak ljudi ovde uglavnom sumnjaju u mogućnost fer takmičenja i konkursa. Kako si ti uspela da guraš svoje i ne sumnjaš previše?

Samo sam razmišljala na koje sve načine mogu da podelim moju muziku sa ljudima, a nema sumnje da su konkursi i demo festivali dobar vid promocije. Prijavljivala sam se na konkurse koji su meni zanimljivi i birala gde ću da se pojavim.

Foto: Aleksandar Joksimović

Sviraš i dalje i mtalofon koji ti je poklonila vaspitačica u obdaništu, čuvaš etno zvuke s kojima si se upoznala još u rodnoj Kikindi, a ipak si predstavnik veoma modernog zvuka i scene. Kakav je to muzički hibrid u tvom slučaju?

Da, ja to zamišljam kao drvo. Imam koren koji raste od detinjstva i veoma je duboko u zemlji. Dugo se granam, neke grane su dosta ojačale, a uskoro će i procvetati. Nije slučajno što album izlazi na proleće, imam čak i jednu pesmu “Cvet” u kojoj mislim da sam spojila istok i zapad. Dakle to je neki hibrid koji ima vertikalu, a i horizontalu.

Nakon pobede na regionalnom konkursu Ženski element, u pripremi je tvoj album prvenac, za Mascom Records, kako si zamišljala da će izgledati, a kako zaista izgleda ceo taj proces?

Zanimljivo je da nisam uopšte zamišljala proces, nego kako ću biti zadovoljna na kraju. A nisam ni mogla da zamislim, jer takav intenzitet osećanja nisam do sada doživela. Probaću ukratko – muzika i ja smo se posvađale, nisam mogla da spavam, plakala sam, tražila da se vrati, poklonila sam joj se i onda me je ispunila više nego ikad! Sam proces snimanja je trajao 10 dana u kontinuitetu. Kada sam otpevala prvu pesmu koja je izuzetno zahtevna, kao da sam otvorila zaglavljen čep na nekoj boci, sve je teklo brzo i energično. Marko Milošević – Mkdsl, moj producent, je najdivniji na svetu, i uz njegovu podršku uspela sam da izvučem mnogo toga iz sebe. A kada se udruže naši zahtevi i kriterijumi, nije ih lako ispuniti.

Foto: Marko Popović

Verovatno si već uzor nekim devojčicama, a ko su (bile) tvoje muzičke inspiracije?

Prva i najjasnija koje se sećam je zvuk helikoptera sa magnetofonske trake koju mi je tata puštao, “The Happiest Days Of Our Lives” Pink Floyd, obožavala sam to. Kod muzike me je uvek inspirisao osećaj koji izaziva. Tako sam došla do izvorne muzike. Jer nju najviše osetim dok je izvodim, to je prirodna povezanost. Sa druge strane je inspiracija koja dolazi iz saradnje, uskoro ćete čuti kako to zvuči.

S obzirom na to da radiš i u jednoj gradskoj galeriji – a koje bi bile likovne?

Isto kao kod muzike, inspiriše me ono što prija mom senzibilitetu. Nije lako izdvojiti jer je to druga strana mog zanimanja – istoričarka umetnosti. Inspirišu me i mladi umetnici koji aktivno stvaraju, volim da sarađujem sa njima, recimo Irena Kovač i Aleksandar Joksimović – Ale.

Foto: Aleksandar Joksimović

Opiši u tri reči svoj prestojeći koncert u Elektropioniru /25.3/

Srešćemo se opet!

I logično pitanje za jednu Kezz, šta ti stavlja, a šta skida kez s lica?

Ima dosta stvari koje pokušavaju da skinu kez, a stvaranje ga fiksira tu gde jeste. Nadimak Kezz sam dobila jer sam često nasmejana. Odaću vam jedan trik – probajte češće da se smejete i radite to što volite, videćete da će taj osmeh biti sve teže skinuti.

Paralel PR

Za većinu, sve je jasno ako kažemo da je on jedan od osnivača i dugogodišnji član kulnog benda Majke, a oni drugi, koji već godinama prate njegov rad, znaju je da je reč o jednom od retkih autentičnih boraca za rokenrol na našim prostorima.

Kako je izgledalo počinjati 80-ih godina XX veka, u jednom malom ex -Yu gradu, te o zarebačkoj sceni 90-ih, kao i o saradnji i razlazu sa istinski kontraverznim Goranom Baretom, te o aktuelnoj slovenačkoj alternativnoj sceni…, Zoran Čalić, pred beogradski koncert, u razgovoru za Paralel.

Kako su izgledali tvoji muzički počeci?

Moji muzički počeci vezani su za Vinkovce, grad u kom sam rođen i gde sam završio osnovnu i srednju školu. Prvi bend smo napravili moj najbolji prijatelj (Alen Marin) i ja , negde krajem osamdesetih, jer je u to vreme grad bio prepun ljudi koji su se bavili muzikom, ali i svim drugim oblicima umetnosti, pa smo tako sretali i upoznavali slikare, vajare, strip crtače i naravno muzičare. U to vreme je u Vinkovcima bilo lako pasti u svet muzike, jer je u gradu bilo puno bendova, raznih žanrova.

FOTO: Marko Alpner

Godinama si bio član kultnih Majki i sarađivao sa jednim od najkontraverznijih muzičara sa ovih prostora, kako je ta saradnja izgledala i neizbežno pitanje – zašto se završila?

Nakon Vinkovaca i srednje škole, moj prvi bend „Pokvarena mašta “ se raspao i ja sam nakon toga otišao u Zagreb. Tu sam takođe i dalje sretao jako puno ljudi iz Vinkovaca, između ostalih i Bareta i ostale dečke iz benda Majke.

Tada su se, početkom devedesetih i Majke raspale, zapravo, raspala se prva postava benda. U to vreme sam se u gradu viđao najviše sa Baretom i bubnjarom Korozijom , njih dvojica su me pozvali u grupu i tako smo počeli da sviramo i radim na novom, drugom po redu albumu “Razdor”, 1992.

Naravno, bilo je tu svega i svačega, bili su periodi kada nam je išlo bolje i periodi kada smo bili na dnu i to uglavnom u zavisnosti od stanja u kojem je bio pevač .

Ja sam, ponukan tom ružnom atmosferom odlazio dva puta iz benda i vraćao se, da bih se opet našao sa Baretom 2007. godine u Zagrebu i tada smo odlučili da ponovo krenemo sa svirkom. Skupili smo staru ekipu, bili su tu skoro svi momci iz postave albuma „Vrijeme je da se krene“, no idila nije dugo trajala…, i tako, nakon par godina pevač i frontmen opet menja ekipu i ubacuje ljude, sa kojima se u suštini, nikad nisam nešto posebno slagao, mjenja ime banda, dodajući svoje ime ispred imena banda.

Tu je već počeo raspad sistema za mene, to je bila negde 2012. godina. Te godine, snimili smo poslednji studijski album i osvojili hrpu priznanja od publike i kritike. Tada sam pomislio, hajde nije sve gotovo i nije sve tako crno, no međutim, svirke su bile katastrofa, meni je to bilo mučno za gledati.

Poslednji koncerti na kojima sam svirao su izgledali zaista grozno! Nakon samo 10 minuta svirke, frontman je toliko izvređao sopstvenu publiku, da ga je publika počela gađati svim i svačim, od flaša i konzervi piva, do kamenja, to je letelo na sve strane, tako da sam jedva izvuko živu glavu, a par puta se publika htela i fizički obračunavati sa njim, to je bilo gadno. Tu je za mene bio kraj te priče. Nije više bilo nikakvog veselja, kamoli zadovoljstva što sviram, a nije bilo ni one atmosfere koju smo imali npr. sredinom devedesetih.

FOTO: Marko Alpner

Gde vidiš uloga muzičara i rokenrola danas, kada je rok postao nešto kao marginalna pojava?

Čudno je vreme u kojem živimo…, baš jako čudno, sve je površno iako kao imamo pristup do svih informacija, ali izgleda da nikog nije briga. Za mene je rokenrol muzička forma u kojoj se najbolje osećam i u kojoj se mogu izraziti, tako da ja muziku doživljavam kao spas i utehu u ovim vremenima, koja nisu laka ni za muzičara, a ni za „normalnog“ čoveka.

FOTO: Marko Alpner

Kakva je rok scena Slovenije gde danas ziviš i radiš?

Postoji mala, ali moćna r’n’r scena u Sloveniji i polako se podiže. Postoje mali, srednji i veliki klubovi u kojima se svira, različiti sastavi koegzistiraju i uzajamno se pomažu. Ljudi uglavnom sviraju u dva, tri ili četiri banda, ali takođe što je bitno za scenu reći je i to da npr. u Ljubljani postoji celi jedan mali grad, zapravo stara industrijska četvrt, gdje su te industrijske hale ili prostori pretvoreni u vežbaonice i male studije, tu možete sresti i ljude koji popravljaju pojačala i gitare, a takođe ćete sresti i dvadesetak bendova, koji tu vežbaju i rade, tako da je sve nakako povezano, zbog tih stvari scena raste!

Ja sam upravo na tom mestu, pronašao ljude za svoj bend, tako da smo i mi deo te ekipe!

Intervju – Zoran Čalić

Šta nas očekuje na tvojoj beogradskoj svirci?

Na našoj svirci Vas, pre svega, očekuje promocija albuma „U moru i plamenu“, plus ponešto starih, ali i novih pesama koje sviramo. Želimo se predstaviti publici sa našim pesmama i videti da li još ima smisla svirati rokenrol i biti svoj. Pozivam sve ljude koji vole muziku da dođu, da nas čuju i vide i onda ocene koliko je rokenrol još živ , pustimo pričice i razne teorije, zaboravimo na internet bar jedno veče. Ljudi , slušajte električne gitare, bubnjeve i ostale instrumente, slušajte kako ljudi sviraju i kako predstavljaju svoju priču, na koncertu će biti puno zanimljivih i uzbudljivih stvari, i zato dođite u KC Grad 14.10. Vozdra:)

Valentina Macura

]]> https://www.paralel.rs/2016/09/28/zoran-calic/feed/ 0 https://www.paralel.rs/2016/09/07/dzoana-svarc-morace-prvo-da-nas-ubiju-2/ https://www.paralel.rs/2016/09/07/dzoana-svarc-morace-prvo-da-nas-ubiju-2/#respond Wed, 07 Sep 2016 21:15:12 +0000 https://www.paralel.rs/2016/09/07/dzoana-svarc-morace-prvo-da-nas-ubiju-2/ Film BBC-ijeve autorke Džoane Švarc (Johanna Shwartz), “Moraće prvo da nas ubiju”, predstavlja najpotresniji filmski dokument u selekciji prvog Festivala Muzičkog Filma – Paralel Vision /na programu u sredu, 14. septembra, u 19 časova/.

Ovaj dokumentarac prikazuje surovu svakodnevicu Malija, nekada zemlje raskošne kulture, a pre svega bogatog muzičkog nasleđa, dok je danas tamo na snazi džihadistički režim koji je, između ostalog zabranio i muziku, u svim formama.

Rediteljka filma, Džoana Švarc, u razgovoru za Paralel, objašnjava zašto se opredelila baš za ovu temu i šta je i sama doživela, snimajući u zaraćenim područjima Malija.

Kako ste došli na ideju da se bavite baš ovom temom, s obzirom na to da ljudi retko razmišljaju o položaju umetnosti i umetnika, u ratnim okolnostima?

Često sam bila svedok eksplozije kreativnosti, baš u sredinama u kojima se dešavao ili se tek završio neki težak period rata ili represije. Mislim da te dve stvari često idu zajedno. Pričanje priče o ekstremističkom preuzimanju vlasti na Maliju, a kroz pesme i kroz vizuru muzičara, delovalo mi je kao najprirodniji put, da se ispiča ova priča, a posebno imajući u vidu koliko je muzika bitan i integrativan deo kulture Malija generalno. Jer, muzičari su zaista srce te zemlje.

Često je teško autsajderu da razume sukobe unutrar jedne zajednice. I u Maliju je aktuelna neka vrsta građanskog rata, šta ste Vi kao očevidac spoznali da je njihova okosnica podele?

Ima mnogo država sa unutrašnjom podelom, uglavnom se svodi na percepciju, da jedna grupa ima moć – odlučivanja, privilegije, pristup dobrima…, dok druga to nema. To je slučaj i u Maliju, narod na severu zemlje se osećao marginalizovano, u odnosu na vlast, koja je locirana na jugu. Tako su se stvorile čitave decenije neprijateljstva i loših pobuda. Istina u tim okolnostima postaje sve zamršenija i neprepoznatljivija. A stvarnost je takva kakvu smo i zabeležili u ovom filmu.

Viktor Frankl je pisao da se u zarobljeničkom period najradije sećao običnih, malih, svakodnevnih stvari iz života na slobodi. Kada se jedna od protagonistkinja filma, nostalgično priseća kako je u srednjoj školi imitirala Madonu, to dosta podseća na ovaj primer. Kao da se vodi i paralelna borba, unutar pojedinca, da sebe sačuva?

Ne bih smela da pričam o osećanjima i iskustvima ljudi koji su prošli korz strahote rata i zarobljeništva, ne bi bilo fer, jer nisam to iskusila, ali deluje mi da je to što ste naveli, verovatno sasvim tačno.

Na Zapadu se često misli da se, svi ljudi koji dolaze iz muslimanskih zemalja, manje ili više isto ponašaju i isto razmišljaju. Ali upravo u ovom filmu, vidimo da to nije istina. Kakvo je Vaše iskustvo, da li se zaista toliko razlikujemo kao ljudi, ukoliko dolazimo iz različitih kultura?

To je upravo jedan od razloga zbog kojih sam i snimila ovaj film, da doprem do ljudi koji imaju ta tvrda uverenja da je Islam po defeiniciji ekstreman i nasilan. Muka mi je kada čujem da ljudi pričaju o Islamu i Muslimanima loše, kao o opštem mestu. Kao i sve religije i Islam ima puno interpretacija, i da, neke su zastrašujuće, ali neke su i predivne. Svet je složeno mesto i stvari se konstantno menjaju i prožimaju. Delimična uloga ovog filma je i da predstavi jednu grupu Muslimana, koja će upravo preispitati određene stereotipe.

Da li ste ostali u kontaktu sa učesnicima filma, znate li kako su se razvijali njihovi života, nakon snimanja?

Srećom, postoji fejsbuk, koji mi pomaže da se sa nekim od njih čujem svaki dan.

Koja je sledeća tema kojom ćete se baviti, ostajete fokusirani na Afriku i njene probleme?

Nastaviću da ispitujem priče u kojima se sudaraju muzika i geopolitika, u svakom ćošku planete.

Valentina Macura

]]> https://www.paralel.rs/2016/09/07/dzoana-svarc-morace-prvo-da-nas-ubiju-2/feed/ 0 https://www.paralel.rs/2016/08/31/intervju-dorde-stijepovic/ https://www.paralel.rs/2016/08/31/intervju-dorde-stijepovic/#respond Wed, 31 Aug 2016 16:25:40 +0000 https://www.paralel.rs/2016/08/31/intervju-dorde-stijepovic/ Prvo izdanje festivala muzičkog filma Paralel Vision, otvoriće novi dokumentarac Rokabili svet (It’s a Rockabilly World, 2016), koji potpisuje Brent Haf (Brent Huff), nama poznat i kao reditelj filma Serbian Scars, sa Majklom Medsenom, koji je sniman u Beogradu, pre nekoliko godina. Brent kaže da period snimanja pamti, po sjajnoj lokalnoj ekipi, ali pre svega po predivnom centru Beograda.Sticajem okolnosti, i u njegovom najnovijem filmu, dokumentarcu o rokabili sceni u Americi, ima itekako puno Srbije i Beograda, a zahvaljujući Đorđu Stijepoviću, jednom od najuspešnijih kontrabasista na aktuelnoj svetskoj i američkoj rokabilli sceni.

Kako je stigao do Holivuda, šta podržava na našoj sceni, te šta bi bilo kad bi bilo, da nije otišao u Ameriku pre više od 10 godina…, u intervjuu za Paralel, priča nam srpska rokabili perjanica Đorđe Stijepović, direktno iz centra showbiz-a, L.A.

Foto: Samantha Madnick

U kom si kraju odrastao i da li si po starom Bg običaju, svirao u nekom lokalnom bendu?

Odrastao sam na Vračaru, tu sam išao u XIV beogradsku gimnaziju, muzičku školu Slavenski, a i muzička akademija je tu u kraju. Od kad znam za sebe, svirao sam po bendovima. Prvi bend, u petom osnovne, mi se zvao 501, po Levis pantalonama koje su za rockabilly dečka bile neizbežne u to doba. Iako je bend počeo dosta amaterski, bez pravih instrumenata, sa akustičnim gitarama i tetrapacima umesto bubnjeva, bili smo izuzetno posvećeni. Ubrzo smo promenili ime u Lonesome Train, svirali u školi, Dadovu i raspali se početkom srednje. Kraće vreme sam svirao sa country bendom Southside, a onda sam napravio pauzu, jer sam hteo da se više posvetim usavršavanju sviranja kontrabasa. Nisam hteo da imam rock’n’roll bend sve dok nisam mogao potpuno da mu se predam. To se desilo tek sa Havana Whisper, koji sam osnovao 1999. U međuvremenu sam svirao sa etno bendovima Balkan Music Club i Marsya. „Bend“ sa kojim sam u tom periodu najduže svirao je simfonijski orkestar; ukupno sedam godina, četiri sa filharmonijom mladih “Borislav Pašćan” i tri sa orkestrom FMU.

Pored Havana Whisper, „uletao“ si na najrazličitije svirke po gradu, kako pamtiš našu rok scenu s kraja 90-ih i početka 2000-ih?

Trudio sam se da sviram što više, ali nikad nisam hteo da izgubim fokus, pa da sviram sa svima. Havana Whisper je zaokupljao većinu mog vremena, od pisanja aranžmana za duvače do organizacije koncerata i kontakta sa medijima. U to vreme sam svirao i sa Shira Utfila, takođe etno bendom, ovog puta bliskoistočnim. Što se tiče gostovanja, više sam „uletao“ na albume nego na svirke. Gostovao sam na albumima grupa Sofine2, Kal, Čikine bombone, Specijalno vaspitanje itd. I dalje mi je zadovoljstvo da učestvujem na albumima drugih izvođača. Skoro sam snimio tri pesme za zagrebački bend Greaseballs, koji mi je bio jedan od dražih domaćih grupa kad sam bio klinac.

U to vreme mi je delovalo kao da beogradska rok scena nema dovoljno medijske pažnje. Međutim kad uporedim sa situacijom danas, deluje mi da je tad bilo blagostanje. Čini mi se da je tad skoro svaki TV kanal imao svoju muzičku emisiju. U tom periodu sam uglavnom išao na rockabilly i jazz svirke, a što se tiče tadašnje šire rok scene najviše su mi ostali u sećanju koncerti grupa Eyesburn, Doghouse, Concrete Worms itd.

Foto: Samantha Madnick

U filmu Rokabili svet,pojavljuješ se kao jedan od trenutno najuspešnijih rokabili muzičara u L.A.-u gde trenutno i ziviš, koliko ti je vremena bilo potrebno u Americi da dođeš do tog nivoa uspeha?

Kad sam se preselio u Ameriku, prvo sam živeo u San Francisku. Od 2010. sam u Los Anđelesu. Poslednjih par godina sam u Santa Monici, na desetak blokova od plaže. Skoro sam počeo da surfujem, tako da ne planiram više da se udaljavam. Los Anđeles je Meka za rock’n’roll muziku, pa i za rockabilly. Ta estetika pedesetih ovde nikad nije izašla iz mode. Svirki ima skoro svaki dan.

Što se tiče uspeha, meni se čini da ispred mene tek stoji put koji mora da pređem da bih došao do nivoa na kome želim da budem. Kad pogledam unazad, svestan sam da sam ostvario većinu snova tinejdžera koji je u svojoj sobi držao Elvis Presley, James Dean, Stray Cats i Motorhead postere, ali ima jos dosta toga šta bih želeo da uradim.

U filmu čujemo i za brojne (pod)pravce kao sto su psychobilly, zombie billy…, da li je ta scena zaista toliko bogata i masovna?

Ta „billy“ scena jeste poprilično bogata, ali ide u talasima što se tiče masovnosti. Meni je malo žao što postoje velike podele između pravaca u okviru ovog stila – tradicionalni rockabilly, neorockabilly, teddy boy rock’n’roll i psychobilly su svakako najmasovniji. Meni je uvek na prvom mestu stalo do toga kakve su pesme, nivo muzičara, energija na živim nastupima, pa tek onda moda. Na žalost, mnogima isključivo stil i izgled određuju kom će se pravcu privoleti. Ja volim da sviram tradicionalni rockabilly sa izvođačima iz pedesetih kao što su Wanda Jackson i Joe Clay, neo rockabilly sa Slim Jim Phantomom, psychobilly sa Tiger Army, a sviram i sa pop zvezdom Drake Bell-om koji ima više tinejdžersku publiku i moderniji pristum žanru.

Izgleda da su tetovaže postale sastavni deo rokabili kulture danas, imaš li i ti neku?

Nemam. Iako nemam ništa protiv tetoviranja, nikad nisam osećao potrebu da se i ja sam tetoviram. U stvari, kao klinac naložen na Stray Cats, bio sam siguran da ću biti potpuno išaran. U to vreme, tetovaže nisu bile popularne. Međutim, ubrzo su postale simbol nekog drugačijeg sveta, meni potpuno stranog, sa kojim nisam želeo ništa zajedničko da imam. Tako se ta želja ugasila.

Od kad sam se preselio u Kaliforniju većina mojih prijatelja i veći deo publike su poprilično tetovirani. Tetoviranje je potpuno izgubilo simbol bunta i postao deo uniforme. Rockabilly stil života je za mene i dalje bunt prema svetu koji nas okružuje. Nikad nije postao mainstream i i dalje je simbol cool-a. Uniformisanost mi u svemu izuzetno smeta. Iako sam u rock’n’roll svetu praktično ceo život, ne mogu sebe da vidim da kopiram, čak ni svoje muzičke uzore. Izuzetno mi je bitna individualnost u svemu šta radim.

Foto: Derek Carr

Pored laganih folklornih tema poput odeće, frizure, automobila i tetovaža, u filmu se otvara i tema rasizma i pitanje da li je rokabili strogo belačka subkultura?

Za mene rockabilly nikad nije bio niti će imati ikakve veze sa rasizmom. Na kraju krajeva, bilo bi potpuno paradoksalno da muzika koja direktno potiče iz crnačke, veliča rasizam. Ne kažem da su svi koji slušaju rockabilly liberalnih stavova, ali sam stil ne pripada ni jednoj etničkoj grupi. U Kaliforniji je najveća rockabilly publika Latino, što datira još od pedesetih sa izvođačima kao što su Ritchie Valens, a nastavlja se i danas sa pevačima tipa Big Sandy. I nama u grupi Tiger Army je veliki deo publike Latino. Rockabilly je veoma prisutan i u azijskom svetu, posebno Japanu. Jedan od najuspešnijih i po mom mišljenju najboljih izvođača muzike pedesetih danas je crnkinja Nikki Hill. Ko je gledao film „Lemmy – 49% motherfucker, 51% son of a bitch“, može da vidi Nikki kako izlazi sa nama na scenu obučena kao kaubojka, sve sa kaubojskim šeširom i košuljom sa vezom.

Dodatnu konfuziju donosi veličanje zastave konfederacije, koju u filmu pominje i moj berberin Teddy Boy Greg. Sedamdesetih godina je zastava postala nerazdvojni deo Teddy Boy subkulture, najviše zbog toga što ova muzika potiče sa juga, tako da su je mnogi rockabilly u Evropi prihvatili. Za većinu američkog stanovništva ova zastava predstavlja vezu sa rasizmom.

U filmu je dominantna muzika tvog beogradskog rockabilly benda, Atomic Sunset, kako je došlo do te saradnje?

Da, u filmu se čuje čak pet pesama sa našeg prvog (i za sad jedinog) albuma Hot Rods & Pin-Ups: Hot Rod Cat, Proud Hawk, Behind the 8-ball Man, Train in Vain i naslovna numera Hot Rods & Pin-Ups. Režiser filma Brent Huff me je pitao da mu pošaljem neke moje pesme koje bi dobro legle u film. Dao sam mu naš album. On se oduševio raznolikošću stilova i pesmama i skoro pola albuma uključio u film.

Atomic Sunset je trenutno malo zamrznut, jer jedva dižem glavu od drugih projekata. U toku je snimanje drugog albuma, sa jednim od mojih najomiljenijih rockabilly gitarista Paul Pigatom, tako da i sam jedva čekam da čujem završen album!

Foto: Toni Francois

Svraćaš u Bg, u kontaktu si sa prijateljima…, pa kako ti se čini naša scena trenutno?

Rockabilly scena u Beogradu je uvek bila mala, ali vrlo posvećena i izuzetno postojana, još od osamdesetih. Publika je iskrena, a bendovi koji se bave ovim stilom su tu isključivo iz ljubavi. To je nešto što razdvaja ovu scenu od svih ostalih. Meni najdraži bend je i dalje Vera Kvark sa kontrabasistom Veljkom, koji je jedan od glavnih razloga zašto sam ja izabrao kontrabas za svoj instrument.

Mislim da generalna srpska publika nije ni svesna kakav kvalitet muzičara ovog stila postoji u gradu. Vojkan sa svojim Lucky Marcell projektom ima više uspeha u svetu, nego kod nas, Nikola Dragović, kao Nick Drag, je vrhunski pevač i pesmopisac, Jovandeka i Čikine bombone su srpska psychobilly okosnica već skoro dve decenije. Ovi ljudi sviraju. Često. Idite na njihove koncerte, Podržite ih. Bez njih scena ne postoji.

Da nisi otišao u Ameriku pre 12 godina, šta misliš, kako bi izgledao tvoj (profesionalni) život u BG-u?

Radio bih ono što najbolje znam da radim – svirao rock’n’roll. Bez obzira na tešku situaciju, siguran sam da bih našao način da radim ono što volim. Po prirodi se uvek borim, umem da stvorim priliku kad je nema, ne odustajem kad mi kažu da nema šanse da uspem i i dalje verujem u snove. Sem toga što ne bih toliko često išao na plažu i trudio se da jašem talase, ne verujem da bi mi život mnogo drugačije izgledao nego u LA-u. Možda ne bih nastupao pred više hiljada ljudi svako veče, ali bih na svakom koncertu dao sve od sebe i svirao do poslednje kapi znoja.

Na čemu trenutno radiš i kada ćemo te čuti i videti i na nekoj našoj sceni?

Ove godine sam izuzetno zauzet sa grupom Tiger Army i sa Drake Bellom. Sa TA imamo zakazane turneje svuda po svetu, od Evrope do Australije, tako da nije nemoguće da posetimo i Srbiju. Prošle godine sam po prvi put imao celovečernji solistički koncert u Beogradu u okviru Bass Passion festivala i obzirom da je fenomenalno prošao, postoji mogućnost da taj nastup ponovimo i po drugim gradovima u regionu. Tom prilikom sam imao fantastičan bend sa gitaristom Saletom Sedlarom, klaviristom Vasilom Hadžimanovim i bubnjarem Peđom Milutinovićem. Bila bi mi velika čast da opet okupim ovu ekipu.

Dugogodišnja mi je želja da snimim rockabilly album na srpskom jeziku sa američkim muzičarima i na taj način pokušam da približam ovaj stil malo široj publici. Počeo sam snimanje sa mojim prijateljem Deke Dickersonom, tako da može da se desi da i ovaj projekat ugleda svetlo dana u Beogradu. U svakom slučaju, obećavam da će biti koncerata u našim krajevima uskoro!

Valentina Macura

]]> https://www.paralel.rs/2016/08/31/intervju-dorde-stijepovic/feed/ 0 https://www.paralel.rs/2015/10/01/nik-hol-i-need-a-dodge-2/ https://www.paralel.rs/2015/10/01/nik-hol-i-need-a-dodge-2/#respond Wed, 30 Sep 2015 22:45:16 +0000 https://www.paralel.rs/2015/10/01/nik-hol-i-need-a-dodge-2/ Poslednja u nizu dokumentarnih storija koje se bave rekonstrukcijom života čuvenog muzičara Džoa Stramera (Joe Strummer), vođe kultnog pank rok sastava Kleš (The Clash), je film “I Need a Dodge-Joe Strummer on the run”. Nakon skorašnjih premijera u Londonu, Barsi, Riju…, film stiže i na 4. Paralel, u Kinoteku u Kosovskoj. Ovaj muzički dokumentarac dolazi nam iz Španije i Engleske, tačnije iz Londona i Andaluzije, gde je sniman. Reditelj i producent filma Nik Hol, Englez, rođen na severoistoku Velike Britanije, koji već 20-tak godina živi u Barseloni, film je započeo iz čistog entuzijazma, a završetak su donacijama, pomogli i fanovi Kleša. Hol, koji se prethodno u filmskoj industriji oprobao u ulogama montažera, producenta…, kao veliki poštovalac Stramera i Kleša, a i sam nastanjen u Španiji, zainteresovao se za Stramerov “španski period”, o kome se prethodno malo znalo i rešio da i rediteljski potpiše svoj prvi film.

Kako ste uopšte saznali za taj španski period života Džoa Stramera?

Kada je Stramer umro, 2002. godine, javila se velika potreba da se rezimira njegov život, među njegovim prijateljima i poznanicima, ali i šire među poštovaocima onoga što je radio…, tome je dosta doprineo i biografski film Džulijana Templa. Pošto sam i sam Kleš fanatik, na jednom on-line formu, slučajno sam došao u kontakt sa Eduardom Rubiom, koji je tu ostavljao priče o svojim susretima sa Stramerom u Andaluziji. Odmah sam video da je to nešto što do sada nismo znali o frontmenu Kleša i periodu nakon raspada benda. Počeli smo zajedno da rekonstruišemo taj period, ali ne samo kao niz odvojenih anegdota…, već sa željom da odgonetnemo šta je zapravo taj “beg” u Španiju, za Stramera predstavljao. Tako smo došli i do narativa za film, a vođeni njegovom potragom za izgubljenim kolima (engl. dodge).
Nik Hol (Nick Hall)

Andaluzija je i danas veoma egzotična oblast, u filmu čujemo “Spanish bombs” otpevane i odsvirane na tipičan flamenko način. Kako ste Vi lično doživeli to podneblje, snimajući tamo?

Andaluzija je predivna zemlja, koja pleni kulturnom, i istorijom i sadašnjošću, a posebno Granada. Bio samo tamo i pre snimanja filma, ali film je bio izgovor da opet odem. Za mene, ukratko, nema boljeg mesta za biti i posetiti.

Ako ne grešim, i finansiranje ovog filma je bilo u veoma “Kleš stilu”, pri kraju su dosta pomogli i fanovi benda svojim prilozima?

Tako je, i mnogo sam zahvalan toj velikoj grupi velikodušnih ljudi, koji su svoj, sasvim sigurno – teško zarađeni novac, investirali u snimanje ovog filma, a sve kroz našu kraudfonding (crowdfunding) kampanju. Mislim da je to odličan alternativni način prikupljanja sredstava za nezavisne umetničke projekte, pa i film.

Da li ste otkrili nekog novog, do sada, nepoznatog Stramera, nakon snimanja filma?

Pa Stramerov život je zaista bio studiozno proučavan, a posebno nakon njegove smrti. Međutim, sigurno da njegovo “lice” koje vidimo u ovom filmu, nije ono, koje uglavnom znamo i koje se uklapa u sliku velikog i dominantnog idola pank rok scene. Ovo je Stramer, semtimentalniji i ganutiji rekao bih, na jednoj ličnoj raskrsnici, gde uviđa da će mu budućnost (nakon raspada benda) verovatno biti nešto sumornija, od tek nedavne prošlosti.

Kao velika zvezda, frontmen Kleša je “incognito” došao, u jednu ipak malu sredinu, kakav je uticaj ostavio u Granadi i Andaluziji?

Popriličan uticaj, posebno na one koji su sa njim sarađivali u Granadi i Madridu, najviše na članove benda 091, koji je producirao. Možemo samo da zamislimo scenu kako svetski poznata rok zvezda, skromno ulazi u mali zapušteni bar i pita lokalnu ekipu muzičara da li može da vežba sa njima? Danas se mesto gde se taj bar nalazi zove Trg Džoa Stramera i zauvek ostaje povezan sa njim.

Zašto su njegova kola – “dodge” bila toliko važna za njega, a i za ovaj film?

Džo je bio veliki romantik i deo toga je bila i njegova pasija prema klasičnim modelima američkih kola. Sa druge strane, ta potraga za u suštini, običnim kolima, kruženje noću ulicama Madrida…, deluje da je bilo tu da mu skrene misli sa pravih problema, što je zapravo bio raspad Kleša. Istovremeno dvosmislnost reči Dodge (naziv za vrstu američkih kola, ali i izraz koji označava izbegavnje udarca, problema…) svakako ovde nije slučajna, on je bio na ličnoj raskrsnici i mi smo to zato i iskoristili za lajt motiv i sam naslov filma I Need a Dodge.

Znamo da je film učestvovao na brojnim filmskim festivalima, a kakve su reakcije Stramerovih fanova širom sveta na film?

Fanovi su zadovoljni, ali više me brinula reakcija filmskog sveta i kritike, ali posle toliko poziva na razne festivale i posebno nakon Specijalne nagrade žirija In-edit festival u Barseloni, nemam šta više od toga da tražim.

Film Nika Hola I Need a Dodge, premijerno će biti prikazan u sredu, 7.oktobra, u Kinoteci u Kosovskoj ulici, od 20 časova, u okviru 4. Festivala Paralel.

Zašto ste nazvali bend Tulsa?

Jako sam volela pesmu Tulsa Country grupe The Byrds, koju je napisala Pamela Polland. Pored toga, u to vreme sam bila fascinirana mnogim stvarima koje su imale veze sa baš tim delom Amerike…, “posude prašine i grožđe gneva”, Vudi Gatri (Woody Guthrie)…

U Vašoj muzici, uočljiv je uticaj onoga što se naziva Amerikanom, a što i sami navodite kao omiljeni muzički pravac, ali ipak odlučili ste se za tekstove na Španskom. Možemo li reći da je Tulsa neka vrsta Hispano-Amerikane?

Sviđa mi se ta definicija. Pa to je moja lična, baskijsko-španska verzija američkog roka, koji je baš mnogo uticao na odrastanje cele moje generacije u Španiji.

Ali pored tog “starog” američkog zvuka, postoje i Tulsine pesme koje su pravi pop hitovi, kao što je na primer pesma Estupida. Zanimljiva kombinacije muzičkih uticaja, šta je tu autentičnije, vama bliže?

Iskreno, Estupida mi se baš i ne sviđa puno, da je sada snimam, verujem da bi zvučala dosta drugačije. U to vreme nisam baš imala samopouzdanja i pustila sam da me navedu na pogrešnu stranu.

Dok ste živeli u Bilbau, imali ste ženski surf rok bend Electrobikinis, a u Tulsi ste okruženi kolegama. Gde je bolje u muškom ili ženskom bendu?

Baš mi nedostaje da sviram sa devojkama, nekako je povezanost jača i saradnja intenzivnija, pokušala sam od tad još par puta da okupim ženski bend, ali nije uspelo.

Pročitala sam da ste radili kao psihijatar u Nju Jorku jedno vreme, to mi je bilo interesantno, tim pre, što ćemo dan pre Tulse, imati koncert posvećen američkom roku i radio voditelju koji ga kod nas promoviše već 30 godina (Tajanstveni voz, Žikica Simić), koji je pored vođenja rok emisija, radio i kao zatvorski psiholog. Da li postoji neka veza između tog američkog roka i nekih suštinskih “pitanja duše”?

Ja sam zapravo radila istraživanje u Nju Jorku i zaista je bilo zanimljivo. A rekla bih da je sva umetnost bliska ljudskim željama, strahovima i frustracijama, a to je kao tema zajedničko i psihijatriji i umetnosti, ali naravno ishodi stvaralaštva tih oblasti su skroz drugačiji.

Da li znate nešto o Srbiji?

Pa, nisam nikad tamo bila i jedva čekam da je posetim. Ali nekad sam redovno išla u jedan bar u Bruklinu gde su se okupljali balkanski muzičari, u jedan veliki bend i to je stvarno bilo nezaboravno iskustvo. Nadam se da ću opet doživeti nešto slično kad dođem u oktobru.

Šta možemo da očekujemo od vašeg beogradskog koncerta?

Sviraćemo pesme sa našeg poslednje albuma „La calma chicha“, kojim smo pokušali da odagnamo svoju tamnu stranu i prepustimo se radosti efemerne ljubavi.

Karte za koncert Tulse, su u preprodaji 400 dinara i mogu se kupiti na svim Gigs Tix prodajnim mestima.

www.gigstix.com

Valentina Macura