Zagrebački indie-rock sastav ESC Life, sastavljen od četiri iskusna muzičara, koji su ranije svirali u različitim bendovima – Hemendex, Man Zero, Umor, Stillness…, predstaviće se po prvi put beogradskoj publici, upravo na koncertu Grant Harta u KC Grad. 

ESC Life – Bad influence

Uoči nastupa na III Beogradskom Festivalu Subkulture, postavili smo Grant Hartu nekoliko pitanja i uverili se da je pored toga što je muzičar, performans umetnik, dizajner…, pre svega, ipak, pesnik. Uživajte…

Kakav je osećaj biti autor rok himni kao što su „Don’t Want To Know If You’re Lonely“, „Diane“ …?

Možda bih to mogao da objasnim tako što bih različite albume i pesme opisao kao različite sobe jedne kuće. One postoje i kada više ne boravite u njima, čak i kada o njima ne mislite, one su tu. U slučaju nekih pesama, to su neke baš neuredne sobe, u haosu…, previše čudnih uspomena ili nekih stvari koje su se tu desile čine da jednostavno ne želite mnogo da se zadržavate tamo. Opet, u neke ulazite jer ljudi to od vas očekuju. Ipak, one o kojima najviše mislite su one u/na kojima radite. Stihovima: „I will paint the walls this colour , but I am leaving the floor bare, no carpet. This room needs a window (bridge). Some rooms need more light than others.“

Biti slavan i popularan u mladom rok bendu…, to mora da je neko „filmsko“ osećanje, da li isto važi i za raspad benda?

Filmsko? Pre bih rekao da je zamarajuće, kao kad čitaš neku predugačku knjigu, sa previše uvedenih likova i suviše zapleta, recimo Tolstoj mi pada na pamet.

Jeftina romansirana novela puna likova koji ne stare, je ono što mladi bendovi uglavnom zamišljaju. Ne znam, ali čini mi se da film možda ipak zahteva razvijenije karaktere i jači narativ…

Veliki Hüsker Dü fan napisao je biografiju benda, gde je u delu koji govori o raspadu grupe, na neki način otvoreno stao na Vašu stranu. O (kreativnom) sukobu između Vas i Boba Moulda se tokom godina dosta pisalo i pričalo, kako danas gledate na to?

To je vrlo komplikovana priča… Za sve ovo vreme čuo sam sve loše o Bobu što može da se čuje, a verovatno isto tako i on o meni. Čuli smo razna pitanja, osetili frustraciju, i tokom godina stvorili sopstvene verzije priče. Uništili smo svaku šansu za drugačiji pristup toj stvari, izgradivši svoje zidove, svako oko sebe.

Naš muzički život uništen je savršenom olujom oklonosti, ali ona nije došla baš tako iznenada… Oblaci su se dugo navlačili. Nešto kao, prepumpani ego okrenut kanibalističkom samo-konzumerizmu u gozbi besa. Jednostavno, nedostaje nam naš zaštitni oklop poverenja koji je uništen.

Hüsker Dü

Koliko je bilo potrebno hrabrosti i otvorenosti, da se baš tokom 90-ih, prvi put dođe u jednu, tada izolovanu zemlju, punu problema i jednostavno rečeno na lošem glasu u svetu?

Da sam tada zaista bio svestan u kakav rizik se upuštam tim dolaskom, moguće da ne bih ni krenuo. Jer, već na putu ka Beogradu, u vozu, preko Beča, putovali smo Tom Merkl (basista Nova Mob) i ja, bukvalno su nam se zalepila dva agenta ili tzv. tajna policajca, u civilu. Dva potpuno bezvezna tipa, nemam pojma ni za koga su radili, niti na čijoj su strani oni bili, ali pošto su nas skroz pretresli, kako je voz ušao u stanicu u Beču, nestali su.

U Beograd sam tada došao da bih svirao za otvorene ljude, kao neki simbol mira, a ne zato što me zamolila vlada, UN ili NATO, već zato što me je zamolio prijatelj od poverenja…, ili možda još ranije, ja njega. U svakom slučaju, to je bilo organizovano van bilo kakvih zvaničnih institucija, bilo je to baš zbog ljudi ovde.

Sećam se da mi je jedna devojka na koncert donela večeru, sendvič sa kuvanim jajima i salatom, znam da je tada kod vas bila velika kriza, i znao sam da je taj sendvič podrazumevao više ljubavi i žrtve, nego bilo koje drugo jelo koje sam ikad pojeo. Ta devojka i svi ljudi na koncertu bili su ponosni što su tu, baš kao i ja, jer je to bio izraz naše slobode.

Dolazim iz zemlje ili nacije, koja se sramno ponaša i treba da se stidi zbog mnogih svojih dela. Ali mislim da je koncept nacije generalno omalovažavajući za ljude koji žele da žive i razmišljaju kao slobodna bića.

Vaše koncerte u regionu organizovali smo zajedno sa kolegama iz Hrvatske i naravno ovde je sad potpuno drugačija atmosfera od one 90-ih, ali postoji jedna, nama vrlo zabavna, urbana legenda, da ste se upravo uoči tih godina sukoba, na koncertu u Zagrebu obratili publici sa „Idemo Srbi…!“

Ha, ha, pa ne sećam se tačno toga, ali zvuči veoma moguće. Deluje kao moj nepogrešivi smisao za apsurd!

Govorite o svojim različitim albumima i pesmama kao o posebnim životnim prostorima… Da li je poslednji album “The Argument” kuća najviše po vašem ukusu?

Arhitektonski govoreći…, „The Argument“ je kao jedan mali hram, svetilište, koje tu stoji vekovima, izloženo i dostupno, ako bi nekoga put tuda mogao dovesti. Ja sam zauzeo taj hram, renovirao ga i dekorisao, sa malo nove farbe, zavesama i ponekom slikom koju volim. Zadržao sam stare mozaike na podovima, samo je tepih stavljen preko njih, uveo sam nove instalacije i wifi i napravio garažu koja se uklapa u stari hram.

Morao sam to da uradim jer mi je grozna ideja da do kraja svog kreativnog života budem u jednoj te istoj staroj kući. Za one koji žele a vide taj stari hram – bez brige, sve je i dalje tu, samo malo prilagođeno današnjem trenutku.

Grant Hart

Ostali ste verni alternativnoj sceni, što je verovatno teži način da se opstane, s obzirom na to koliko sve podleže zahtevima komercijalizacije. Gde danas prepoznajete nove snage koje mogu da održe nezavisnu scenu?

Istina, na jednom nivou, sve je jači pritisak da se zarađuje što više. Ipak, primetio sam u životu da kad se trend razvija i stvari idu u jednom pravcu, u nekom trenutku se pokrene čak i suprotna tendencija. Kao i u politici, kada stvari deluju konzervativnije nego ikada, istovremeno i “kontra” pokreti postaju jači.

Kao kada putujete, ne samo da ste bližiti vašoj destinaciji , već ste bliži i povratku kući. Mi uvek težimo onome gde ćemo ikada ići ili stići.
Lično se trudim da doprinesem održanju scene i kroz svoju malu izdavačku kuću /etiketu “Con d’or”. Upravo izdajemo album umetnika Džejmsa Ilgenfriza (James Ilgenfritz). Zainteresovan sam za podršku takvim projektima, to su uglavnom visoko profilisani umetnici koji stvaraju avangardnu muziku. A publika raste…, možda.

Ovo je treće izdanje našeg festivala, koji objedinjuje različite subkulturne izraze, između ostalog, strip, muziku, film…

Vaša TOP 3: strip junak,/bend, film?

strip-Zaboravio sam ime te strip junakinje, ona je afro-američka pevačica u kantri bendu i bori se protiv nekih moćnih sila zla.

bend-U Brajtonu, u Engleskoj postoji mlad bend zovu se „GRASSHOPPER“ i fenomenalni su. Baš mlada ekipa prijatelja koja opasno svira, iako i njihove gitare izgledaju prevelike za njih.

film-Moj omiljeni film u poslednje vreme je „Heavy Rotation“, Krisa Larsona (Chris Larson).

Uglavnom je to umetnost, koja se dešava na lokalnom nivou, u mom gradu.

Kako će izgledati vaš beogradski koncert?

Pa pošto će beogradska svirka biti četvrta na turneji, do tada bi trebalo da bude manje grešaka nego na prve tri. Sa mnom nastupaju momci iz ESC LIFE, ne znam da li su ranije nastupali u Beogradu, biće odlično.

Valentina Macura

Grant Hart, koosnivač i lider jednog od najuticajnijih garažnih bendova XX veka, Hüsker Dü, biće gost trećeg PARALEL­a, Beogradskog Festivala Subkulture.

Nakon prošlogodišnjeg upečatljivog nastupa Lojda Kola, PARALEL nastavlja tradiciju predstavljanja autorskih ličnosti i zvezda nezavisne scene, iako je u slučaju Grant Harta reč o, ovdašnjoj publici, već više nego dobro poznatom autoru – kompozitoru, tekstopiscu, pevaču, bubnjaru, gitaristi, ali i dizajneru omota gotovo svih  albuma Hüsker Dü.

Grant Hart
Posle razlaza čuvenih Hüsker Dü, osnovao je sastav Nova Mob, da bi se zatim, nakon nekoliko godina, posvetio solo karijeri, gradeći zavidnu beskompromisnu andergraund biografiju. Rasturanje harizmatičnih Hüsker Dü, te razlaz Grant Harta i Boba Moulda, svakako predstavlja jedan od legendarnih stvaralačkih sukoba savremene pop kulture. Interesantno je da je Hart u Beograd prvi put došao baš početkom zlokobnih 90­ih, prkoseći tako tadašnjoj kulturnoj i svakoj drugoj blokadi ovih prostora, a našoj publici se nakon toga vraćao u nekoliko navrata.

Grant Hart, na Beogradski Festival Subkulture – PARALEL, dolazi sa pratećim bendom, a u okviru evropske promocije svog novog duplog albuma “The Argument”, koncert će se održati u petak, 17. oktobra, od 21:30 sati u KC Gradu. Ovom prilikom, beogradskoj publici će se prvi put predstaviti i zagrebački indie sastav ESC Life.

Karte po ceni od 1200 dinara, mogu se kupiti na svim prodajnim mestima Eventima, kao i na dan u koncerta u KC Grad po ceni od 1400 dinara.

Grant Hart-Morningstar (The Argument)

Hüsker Dü-Don’t Want To Know If You Are Lonely